Delo

П Л А В II 69 — Не познајем је. Има густ вео. Чека већ читав сат у кабинету до собе за спавање. Није имао куд. Ваљало је видети шта жели та дама. Не могући да сакрије досаду, Леон оде право у ону собу коју му је показао Бернард. Кад се он појави, дама скочи с отомана и подиже вео. То је била тетка Лавинија. — Искрала сам се до тебе! — рече. — Хвала, тетка! — одговори он механично, не знајућп нп сам на чему захваљује. — Знаш! Тај је догађај већ јавна ствар. Јесу ли долазилп введоцп кнеза Армана? — Још нису. — Онда ће одмах доћи. Ја ти се стављам на услугу. Шта мислиш радитн после? — Ако не погинем у двобоју, одмах ћу отпутовати. — У Холшу? t/ — Не, у Египат. Не осећам се здрав. — А шта ће бити с њом? — С ким? — С твојом госпођицом! Покажи мп њену слику! Сад се ваљда мораш њоме оженитн... за инат овим жентуринама! — Тетка! Немам намере да се женим. Осећам да сам еам себи излишан; шта могу бити жени? Уосталом г-ђицу Гжима ланку нећу добити. — Неће је дати ро^итељи? У толико боље: онда ћеш је украсти! Ја ћу ти помоћи! У томе се добро разумем. Видећеш како ће се то лако удесити. Само ми допусти да радим. — Нећу, тетка! Ту нема шта да се ради. Уосталом ја већ немам никаквих жеља. Мени је стало до тбга да живот завршим, а не да отпочнем. — Моп Dieux! Како дирљиво говориш! Она мора да је днвна! Покажп ми слику! — Немам, тетка! — одговори Леон, раздражен понова овим разговором и желећи да се опрости „даме“ што је могуће пре. Али је она, занесена својим досеткама, продужавала. — Замисли само: код куће сам казала да ћу ићи модискињи; да затурим траг, променила сам троја кола; успут сам се добро завила у вео. Ах! кад би ме ко овде застао!...