Delo

70 Д Е Л 0 Ниси могао погодити да ли се бојала тога или је то желела. Леон је слушао узнемирен и с нервозном дрхтавицом. — Реци, да ми се донесе чај! — нареди тетка. — Само, уздаш ли се ти у свога слугу? Јер, на шта личи то, да се ја бавим код тебе у ово доба? Могла је слободно отићи, али се није мицала. — Знаш шта? Барон Амадије допутовао је данас да се види са сестром. Веле да се жени г-ђицом Розенберг у Бечу. Спгурно је дошао по новце да би се могао опремпти. Али Пдалија неће дати, јер је мрого стаје Барбини. Леопа је пробио хладан зној. Стискао је јако усне да не падне у несвест. Госпођица Лавонија стаде да претура по кабннету. Разбацала је све по писаћем столу, разгледала књнге, слнке, радознало превртала куверте од писама, поотварала фијоке. Особито јој је задовољство чинило то да претура по момачком стану. Била је као глумац који је већ сишао са бине и за кога је свако позориште извор безброј успомена. — А куда мислите путоватн, тетка? — упита је Леон, трудећн се да буде учтнв. — Зар ја знам! То завнси од друштва које нађем-у путу. Ако буду ннтересантни људи, поћи ћу с њнма. Како је мали овај свет, мој драги! Одиста, немам куда. Све већ знам! Донеше чај. Леон га и не дирну. — Посетнћу тебе у Холши; мораш ми ваљда иоказати евој идеал. • — Рецп ми каква пзгледа ? Сигуно је мала п црномањаста? — Може бити! — иотврди Леон. • На срећу г-ђица је Лавннија већ била заузета другим мислима. — Како да се разиђете с Пдали.јом? Тако сте се заносно забављалн! — То вам се само чпнило, тетка. — Одиста! А сећаш ли се кад сп јој, после шетње, откопчавао камаше. Хм! А зар је у осталом, само то! Видела сам вас ја, о! видела! Па? Пије ти се допала? Сувнше је строга! — Не сећам се. — Али, момче, пзгледаш ми потпуно растројен. Почињем мислити да жалиш ону криву вереннцу. Колико је сати? Већ