Delo

П Л А В II 71 тако касно! Морам одлазитп да се не бих компромптовала. Отпрати ме. То изгледа шик. Леон је био готов на све жртве, само да би могао остати сам. Отпратио је „даму“ до кола врло услужно, као слуга. Затим је опет очекивао кнеза Армана; очекивао га је читаву ноћ, очекивао га је читаво јутро. Задржавали су се — рачунајући мбжда да he се Леон још предомислити. Најзад дођоше око подне. Пошто су изменили по неколико речи, Леон одмах пошље по лакеју карту двојпци својих познаника, молећи их за услугу. Познаника није било код куће. Не налазећи у томе ништа чудновато, он посла карту другој двојици. Алп ни они нису били код куће. Тада је разумео да је остао потпуно усамљен. Он стеже главу обема рукама, и шкрипну зубима од срамоте и љутине. ГЈоново седе за ппсаћи сто и већ је хтео да напише, да ће сам преговарати о условима, или боље да их све унапред прима, кад му лакеј пријави госта. То је био барон Амадије. — Свратих узгред у Париз и користим се овом приликом да вас поздравим, кнеже Леоне. Шта има ново? — узвикну слободно, стежући монокл на оку и нихајућп се с ноге на ногу. — Ништа особито. Чуо сам... то јест, могу ли већ да вам честитам, г. бароне? — рече Леон, усиљавајући се да 'се насмеши. — Честитања! Хвала кнеже! Да, женим се. Моја је лађа већ запала између Сциле и Харибде. С једне стране тата с меницама, с друге кћп са мнразом. Ја сам изабрао мање зло! — Чуо сам да се и ви налазпте између два внра, и вп сте изабрали — мањи. Пстина, излагати се порузи без икакве звечеће награде, не вреди. — Тн вирови, г. бароне, ннсу достојни спомена! — хладно рече Леон. — Састанак је одређен за данас? — упита барон, остављајући на страну примедбе и шале. — Не знам. Још не.мам сведока. — Па ја бих први Оио, кнеже. Леон се лако поклони, чекајући да барон заврши. . — Али немам времена. До вечера морам добити 20.000 дннара на залогу фотографије г-ђице Р.уже Розенберг, с пот-