Delo

Коњушница у Забужу личила је на палату, а иалата на коњушницу. Они који су долазили послом често су грешилп и свраћали у коњушницу. Али и тако су увек свршавалн послове, јер је граф по читав дан боравио r,y коњушнпцн, ходајући од преграде до преграде, милујући своје љубимце, негујући их и саветујући се с коњушарем и џокејима. Иза је први пут у животу ушла у коњушнићу. Машковски је то сматрао као какву свечаност, и у част тога наредно је да се опали бичем сто пута и изведу сви коњи редом. Наглушена од пуцњаве бичева и од хиљаде разних енглеских узвика и изгубившн се у генеологију ових враних н зелених грдосија, Иза је стрнљиво слушала, нмајући јединн циљ: да се покаже како је спорт особито заннма. Машковски је био усхићен. Напослетку нареди да се изведу два шведска хата, који су изгледали ружни и дивљи. — Ово су, графице, коњи којп се такмиче с паром. За минут и по пређу врсту, тако ми части моје. — Није могуће! — узвикну Пза са пзразом сумње. — Како! Није могуће? То је факат. Могао бнх, у опкладу, положити сто рубаља за једну! — Онда, опкладимо се! — узвикну Пза весело. — Опклада ће се брзо свршитн! — Дивна мисао! Обуците се ви, а ја ћу рећи да се коњи упрегну. Да пробамо швеђане! Пза отрча кући да се обуче, и, мало затим, нзиђе снремна за пут. Машковски је сам терао. Кад нрођоше капију, Нза му узе дизгине из руку. — Можда они само вас слушају? — рече Пза смешећи се Коњи су однста јурили као ветар; а Машковскн дивећи се својим коњима, бројећи белеге на крају сваке врсте н гледајући на сат, није нн пазио куда иду. Тек кад наиђоше на неравну калдрму, Машковски подиже главу и внде да је то Холша. — Јесте ли видели, графице! — узвнкну трнумфално. Прешли смо петнаест врста за двадесет и седам мпиута. Добио сам опкладу! Алп је сад већ доста. Нека се сад одморе коњи! — Ннсте добили, графе, јер према договору путовање је требало да траје 22 минута и по. Али ја ћу бптн велнкбдушна