Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 59 отворене, укочене и као летаргичне Кларнне очи, управљене на њу, затим Једна вазна од јапанског порцулана у којој су обично стајале карте — а сад пуна крви. — Послужили смо се овом вазном у хитњи, рече Ескје, одговарајући на немо Јулијино питање. Чим смо Клару били подигли, стала јој је нагло тећи крв из носа. Срећом Домје је био ту; имао је доста муке да заустави крволиптење. Г-ђа Сиржер се наже над младу девојку. Али, једним наглим покретом Клара опружи руке и окрете главу као да хоће да се сачува од нечега. — Пазите, прошапута Домје Јулији на уво; ако останете код ње, све ће се поновити. Са свим збуњена, Јулија пође у велики салон, и, не знајући шта ради, уђе унутра. Помрчина јој је чинила добро. Желела је да је још већи мрак, да би сакрила своју срамоту, своје очајање. „Дакле, ја сам! ја сам узрок свему...“ Видела их је све троје: болесницу којајемрзи, пренераженог Ескјеа, лекара који се послужио својом влашћу да је удали... Осећала је да је цео свет осуђује и да то управо тако и треба да буде: она је била узрок свега зла. И била је немоћна да се побуни и бори са свим тим снагама које су се завериле против њене љубави; али она је у исто време имала и осећање које јој је казивало да њена љубав неће попустити чак ни испред гриже савести, чак ни испред смрти. Па, кудаје онда ишла? У какву несрећу на крају, у какав хаос завојитих путева? На то она није смела ни мислити; плашљиво је призивала Свевишњег, говорећи: „Боже! Боже мој, спаси ме! На једанпут она се трже; близу ње су били Домје и Ескје и јака електричкна светлост просипала се по салону. Она прибра своју снагу, своје мисли, и напрегну се да пита: — Но, како је детету? — Боље, одговори Ескје. Сад су је однели у постељу и наместили да спава. — Али није озбиљно? II њезин поглед, упрт у Домјеа, преклпњао је да одговори да заиста није озбиљно, да је то био само један случај који није био последица рђавих мисли н бола у срцу. Домје одговори: — Не треба очајаватп кад ни један орган није повређен и кад болесница нема нп двадесет година. Само, шта је опа*