Delo

ЊЕГА НЕМА — С. Грегорчић У башти је руже плела, Разлег’о се песме звон, II у лицу зарудела, Кад је пред њу стао он. Дај ми цветак, јадно дете, Да закитим њиме груд. Ја сам путник — спомен мали, Знај носићу вечно свуд. И она му китку даде, И с њом срце, дпван цвет. И остаде — а он пође, У далеки бели свет. У башти је руже плела, Сваке зоре, сваки дан Чекала га — песма тужна Звонила је: „Узаман!“ Сузама је лпце мила, Лице негда као цвет Венуло је. Венуо је Њених нада диван сплет. Иреко баште често гледа Сваке зоре, сваки дан. А у лицу све је блеђа, Њега нема... узаман!... Милорад М. Петровић.

+Х-

Дело, књ. 46. 5