Delo

68 Д Е Л v) Такав човјек не може без сумње да има ни честиту слушкињу, а камо ли ливрејисаног послужитеља. Било је то октобра мјесеца 1888. године. Пошто сам у Котору довршио гимназију, пошао сам у Загреб, да на тамошњем свеучилишту учпм правне и филозофске науке. Док сам још живио у Котору, слушао сам и читао сам у Српском Листу, па у Српском Гласу, да и у Загребу излази један српски лист, Србобран. Код нас на Приморју тада се није читао Србобран, јер су му морска врата била затворена. Наше власти знале су увијек, да нас дијеле и одијеле, па да брат за брата не може да чује. Тај октобарски дан, о коме хоћу да причам, био је суморан и хладан. Густи облаци били су нокрпли небо. Загребачко Шљеме било је обавијено густом маглом. Дебеле и густе пахуљице снијега падале су на земљу. Под ципелама ми је угодно шкрипао млади снијег, који је те године тек падао. Снијег, велики снијег, био је за мене новина. Ипкада га до тада још нијесам тако и толико газио. Гледао сам га повише Котора на Ловћену. Жива жеља ме обузела, да посјетим уредништво Србобрана. Хтио сам да познам човјека, уредника, на кога су Хрвати увијек подизали силну грају. Био је толико смион, да у Загребу, у срцу Хрватске, оснује и подигне влашки лист. Распитам за уредништво и одем тамо. У Прерадовићевој улици, број 22., на једној лијепој двокатници. нод прозорима другога снрата, угледам дугачку црну таблу. На њој се жутпо натпис Србобран. Кад сам дошао већ до другог ката и кад ме пустише у стан и у уредииштво, нађем у малој соби, гдје за столом сједи и нешто по новинама чита, човјека но изгледу млада, обријапе браде и малим ситним брчићима. Осим два подугачка стола п једног мањег, у тој соби бпло је још неколпко столица, једпа дугачка наслоњача, велика хрпа књпга п свугдје норазбацаних новпна. То је било уредништво Србобрана, а у њему је сједио уредпик му Павле Јовановић. То је била опа ситна варпица, која је знала да нробуди, загреје и одушеви пеколико стотина хиљада српскпх душа. Том ситном варницом владао је тај човјек, који се ничега нпје бојао па опом погибељном мјесту. Прва моја носјета Јоваповићу била је кратка. Тада ме нитао за Боку Которску, моју ужу отацбипу. Распитивао је за наше прилнке на Прнморју. 0 појединим људима није много