Delo

72 Д Е JI 0 им је био сувише далеко. Нови Сад био им је — преко пута. II та свеза, барем са ужег политичког становишта, постајала је све слабија. И ти Срби у Сријему увиђали су мало по мало, да им Нови Сад не може увијек требати. Могли су се брзо увјеритн, колика ли је разлнка између Новог Сада, у сваком погледу, и земљишта, које је под Загребом. Довољно је само из Новог Сада прећи Дунав, на стати на територији Славоније, на да се видн велика разлика. У Новом Саду, па у читавој Бачкој и у Банату дави Србе мађарски дух. У Хрватској и Славонији бнло је већ прошло доба, да га даве и Хрвати. С тога је Павле Јовановпћ више пута, слажући се у томе са многим свијеснпм Србима, истнцао мисао, да би свп Срби из Аустро-Угарске моралп копцентрисати своју душевну и економску снагу у Загребу. Загреб би требао да буде српско средиште и Бошњака и Херцеговаца, док траје окупација. Ради тога почело се баш у то доба живље радити у Загребу. Основана је Српска Штампарија трудом и пожртвовањем Јовановићевим. Сјећам се његове велике радости, кад је за то добио новац и кад смо заједно писали у Њемачку по машине, слова и остале штампарске потребе. Оснивање Српске Штампарије, ради разлога, које сада мало ко зна, била је у почетку велика тајна Јовановићева и моја... Та се тајна послије повјеравала бољим прпјатељима, док није постала јава. Српска Штампарија у Загребу била је претеча свега онога, што је Загреб касиије постао за Србе у Аустро-Угарској, а особито за Србе у Хрватској н Славонпјн. Да је Павле Јовановић био родољуб, каквих има много код нас Срба, никада се у Загребу не би видјела српска слова из српске штампарије. Он је себе и своју нородицу жртвовао, да му се послије смрти Српство крваво захвали његовој породицн. Тај живљи покрет и рад у Загребу мамио је још више наше виђеније људе са стране, да дођу у то ново, младо српско средиште. Свезе и нознанства бијаху све чешћи и јачи. Са поуздањем гледало се у будућност, која је морала битп нлодна и корисна. Бошњацн и Херцеговци билп су још сталнији гости Загреба н живи извјенггаји н дописн Србобрана о Босни и Херцеговпни. Србобран је ипак увпјек кубурно материјално. Да није било Јоваповићеве издржљпвостн, а и да нпје било неколико Срба, оданнх нашој општој стварп, Србобран бп неколико нута морао да нропане. Јовановић је ипак за њ највише жр-