Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДППА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ 73 твовао. Потрошио је цијело своје стање. Више пута није имао чпм да куии ручак или вечеру. На ручку или вечерн рпјетко се виђало впно. Јовановић и његова породпца нили су воду у славу Српства, ком.е је он све дао. Србобран нпје ни иначе цвјетао. Било је врло мало способннх сарадника. Кад сам ја, ради својих наука, по неколпко мјесеци одлазпо нз Загреба, на Србобрану би радили какви неписмени учитељн, који нпјесу тада имали службе. Хтјели су да знаду све, а нијесу знали честито ни српски писати. С тога ће помњиви чпталац, прелиставајућп старије године Србобрана, наићи на многе бројеве, који не би били без замјерке. Јовановић нпје могао да стигне свугдје. Од када је отворио штампарију, пмао је ту много посла. Јовановић је одахнуо, а Србобран је морално у велике поскочио, кад му је главним сарадником постао Игњат И. Димпћ. Живећи у Сарајеву неколико времена, Димић је покупио толико материјала о несавјесној управи у Босни и Херцеговини, да су његови чланци о томе изазпвали необичну сензацију. Димићева студија Босанске финанспје, која је излазила у Србобрану, а каснијеје 1892. год. штампана на по се, увјерила је мусалу у Сарајеву, да под слабпм кључевпма чува своје велике тајне. КадсуБосанске фннансије одштамиане на по се, продане су у неколико хиљада примерака. Утисак те студије био је толико јак, да се о њој говорило и у аустро-угарским делегацијама. Нико није у бољој свјетлости нрпказао управу у Боснп и Херцеговини, него ли је то урадпо Димић у тој својој студији. Вријеме међутим није чекало ни лагано ишло. Оно је јурпло својом вјековном брзином. Године су нролазиле и за мене. Кад сам љети 1893. довршио у Грацу своје правне науке, Јовановић ме позове у Загреб, да му будем гост. Његовајежељд била да останем у Загребу, да постанем хрватско-словенски грађанпн, да ту дотјерам до адвокатуре, што је за половину лакше у Хрватској и Славонији, него ли у Аустрији, и да се тада, послије три годпне, прнмим уредништва Србобрана, како мн је он то увнјек говорио, а ја обећавао. Димић је такође на мене за то наваљпвао. То су жељели и још неки угледни загребачки Срби. Било ми је тешко одлучпти се на то. Разне прилике п неприлике нијесу ми доиуштале, да тако олако преломим преко кољена пптање о својој будућности. — Не смију впше — говорпо ми је том приликом Јова-