Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ i i Овдје већ ннје било шале. Морао сам се коначно одлучити, шта да радим да лп да се одазовем позиву. Загреб ме привлачио и ради мојих ђачких успомена. Привлачио ме и ради свог згодног положаја за политнчки рад. Привлачио ме и ради близине Босне, Херцеговине и Србије, а и ради нријатељства према Јовановпћу. Дуго сам се ломио. Знао сам, учећи и слушајући, да је политика врло тешка школа. Знао сам, да је политички рад у опште најнезахвалпије поље, кад му се човјек ода свом душом п свпм срцем. Нијесам осјећао способност за дволичпи и подмукли рад, који називљу дипломацијом. Што сам год радио и намјеравао даље радпти, мнслио сам, да мора бити отворепо, чисто и бистро. Презирао сам потајно роварење. Најпослије се одлучим и пишем Јовановићу, да се радо одазпвљем његовом позиву и да ми се до скора може надати. Углавимо 18. (30.) априла, да ћу бити у Загребу. Како је Бјелановпћ међутим умро, на проласку кроз Задар рекоше ми неки Срби, да је јака струја на Приморју мени наклоњена и да жели мене за уредника Српскога Гласа, те да ли бих се ја примио тог посла. Рекоше мн још, да су мени противни само неки ириморски политички краставци, што их по новинама нијесам хвалио, него осуђивао ради њиховог перада или несрпеког рада. У Задру не обећах ништа, а сутрадан осванем у Загребу. Уредништво Србобрана бијаше права слика бонице, у к°ј°ј Је боловима једини лијек — смрт. Димић се од сухе болести осушио, као сухи пањ. Лице ошгло и блиједо, а уши прозрачне, да се кроз њих могло скоро видјети. Кашљао је непрестано и тешко пљувао. Јовановић је тек дан прије мога доласка легао у постељу, да више не устане. Ненадно га је спопала јака упала нлућа, која му није допуштала ни да дише мирно. II Дпмић и он обрадоваше се мом доласку. Кад сам пх такве видио, повјеровао сам Николићу, да нх нико пе би ни ескомптирао ни асекурирао. Тек тада био сам свијестан тешког терета, који хоћу да примим на себе. Србобран се тада штампао три пута недјељно. Сарадника са стране било је врло мало. Њихови прилози, ради тесања и исправљавања, давали су више муке, него да се онај простор у листу испуњавао у уредпиштву. Требало је иснуњавати лист. који је био много већег облика, него ли је сада, од прве до пошљедње ријечи. То је био и сувише напорни рад, умнн и тјелесни, за једног човјека и по. Помоћи није било ни са које