Delo

Д Е Л 0 i о b стране, чак mi за — коректуре. На вече Димићу н мени искаиале су очи дд рада и труда. ЈованОвићева болест ишла је све на горе. Кад љекари казаше Димићу и мени, да о животу Јовановићевом нема више говора, уозбпљисмо се и ои и ја. — Па шта ћемо тада нас два? — гштао сам Димића. — Нпшта добро, — одговори ми Димић — већ ти одмах прпмп уреднпштво, а ја ћу за Јоваповићем на пут, одакле повратка нема Будеш ли и тп, Леко, — тако ме Димћ по имену звао — будала, као што смо били Пајо и ја, и ти ћеш скоро за нама, да пграмо заједно преферанса. Ево ти шта се добија, кад се радп за ово наше лијепо Српство; — па се удари шаком но ирсима — мораш у гроб прије времена и не пожаљен н не оплакан. У ово неколико година напорне радње пзгубио сам здравље своје, све што сам имао. Па, н да је за што

Ја тебн желим бољу срећу и бољу памет, него ли је била моја. Чпм примиш уредннштво и нађеш по твојој вољи једнога или два сарадника, јер то зависи од адмикпстрације Србобрана, ја ћу гледати свог иосла, не бих ли још отегао ово мало живота. Не можеш са нашпм свијетом, особито у Загребу. Ови људи мисле, да је писати за политичкп лист, којп хоће да буде ua достојној висинн, што п ппскаратн њпхова трговачка писма. Њпма се чинп, па п захтјевају да им пишеш и кад си добре п кад сп зле воље, п кад сн здрав и кад пљујеш и бљујеш крв, а оно што пишеш, да буде добро — по њпховој глави. Кад тјелесно пзнемогнеш п нроианеш, одбациће те као пзажетн лимун. Ове Днмићеве рпјечи ннјесу ми биле по вољи. Нијесам могао сумњати у његову искреност према мени. Од мене је била далеко мисао, да он то тако говори само да мене одалечи из Загреба, па да њега допане уредништво Србобрана. Његово истрошено п оропуло тијело било ми је најбољим свједоком, да мп је нскрепо говорио. Његова пронпја о нреферансу бнла је ужасна. Та, ја, којн сам тада тек био навршио двадесет п шесту годину, нијесам ппкада озбнљно ни помишљао ua смрт, а камо ли на преферапс, ваљда у рају или у паклу, са Димићем н Јовановићем! — Ради Паје, — паставп Дпмнћ, кад се добро искашљао који је давно већ пстрошен у раду, нијесам ти хтио писати, да не долазпш амо. Тп сн пам сада потребит, потребнтијп, него