Delo

316 Д Е Л 0 њихова прпсуства и разговора, кад они пустише коње у трк па нас на крају села стигоше. „Говорите да сам глув и луд, ако мене што пита“, рекох сељацима, п пожурих пред њима држећи се друма, и ако не знађах куда идем. Бојао сам се познаће ме, и тада бих јамачно видео опет скопске затворе. Чуо сам за собом њихов разговор који је са обичних питања прешао на наше и бугарске чете, али се нисам усудио да застанем или се окренем. Сироти сељаци претварајући се као да ништа не знају, пазпли су се као од живе ватре, што је и сам Аустријанац видео, али их је ипак, чистим српским језиком, и даље питао, трудећи се да што било дозна. „Не бојте се, увераваше их он, видите да сам и ја Србин као и ви. Кажите ми слободно све како је, па ћемо вам и ми помоћи и ослободити вас Бугара. Како вас чувају српске чете? Има ли их много? Колико официра? Долазе ли често из Србије?“ питао је непрестано час једног час другог. Сељаци грчећи раменима одговарају збуњено и двосмислено на ова отворена питања. Њему најзад досади, видећи очнто како му не верују и крнју, па викну: „Што сте се смрзли? Што не одговарате?“ „Зима, аго!“ изговорише они једногласно. „Ех, зима, каква зима? Није вам се ваљда језик смрзао? — Јесте ли ви Срби? шта сте?“ наставио је мало лакше видећи да се сељаци уплашише. „Христијани, аго, раја царска! мије не се мешамо у тије парте, не знајеме мије за тој!“ „Ајде, бре скотови лажовски, коме то ви причате?“ осече се он на њих и ошинувши корбачем прво сељака, крај когаје ишао, па онда коња, одјурише галоном испред нас и изгубише се у правцу турског војног утврђења што је на Водну. Сељаци се искупише око удареног друга псујући огорчено и хладећи снегом црвену отечену масницу од корбача, која се као бразда пружала преко лица

Пуних шест часова хода не видесмо никога, само пусти пут кроз још иушћа места. Тек пред бугарашким селом Пустом Брезницом спазисмо