Delo

318 Д Е Л 0 п као хтевши да скине сваку сумњу са себе. Поред све комичности, његовим пратиоцима сељацима није било до смеја, но ипак грајом и иоздравима загладише „Анђелов" испад. Сетивши се тога, замишљах како је морао изгледати Душан па ме нодузе смех који сам силом уздржавао. Заустависмо се на десет корака од заптија. Колико да се нађем у послу, да не бих морао да им прилазим, ја седох крај коња па као бајаги везивах опанке, кидајући сам врвце на њима. „Ајде, море, да се огрејеш!“ викао ме један заптија, али сам се ја чинио као да га не чујем и ћутах. Како сељаци већ беху поседали око ватре, он ми се сам приближи п новуче ме за раме. „А, а??“ испречпх се на њега, правећи се блесавим, па помишљајући ипак на сваки случај, гледах како бих му истргао револвер иза тканица. Видеше и сељаци да се може изроднти неки белај па поскакаше сви брзо. Да би се отресли заптија, дадоше им иеколико скопских хлебова и мало дувана, натоваривши све ономе што је крај мене. Растоварисмо брзо коње и остависмо их са једним сељаком, пошто је иут одатле готово непроходан и за људе, због навејаног снега. Растајући се са заптпјама зажелех да се никад више не видимо. И ако сам био уверен да нису ништа приметили, ипак сам гледао да што пре изгубим из вида четвртасту и прљаву кулу заптијску, Пут покривен снегом,4 за чптаву човечју висину, водно је све ивицом тако стрме планпне да, кад би се случајно ко оклизнуо са путање, разбио би се о камење на пет шест стотнна метара испод нас. Дуги низови усамљенпх, шиљатих брегова стрчаху пред нама обрасли ретко четинарима, који су билн скоро до пола у снегу. Пз дубине допираше хука брзих потока који су падали преко залеђених слапова. Видео сам пред собом слику какву никад нисам замишљао да постоји, па и тада ми се чинило као да се варам, те сам тро очи, да нисам засењен. Цео предео изгледао је као узбуркапо море са белим, пенушавим, великпм, оштрим таласима који су се силно дизали отимљући се моћно дну морском. Последњи зрацп сунчани па-