Delo

342 Д Е Л 0 Ну, да се вратимо мислима поштованога академика. Најпре да га упитамо у име чега имају да се жртвују не само „све наклоности“ човекове него и његова личност „анонимним, анстрактним захтевима законитости?" На сваки пачпн ову велику жртву чини г. Новаковић не ради „апстрактних захтева законитости“, него ради каквога вишега циља, коме морају бити и ови захтевп потчињени. Свакојако ово може бити само државна заједница, јер г. Новаковић, усвојивши гледиште г. Перића на улогу владаоца у уставној монархији, даје своје узгредно „консервативно“ гледиште с тенденцијом да обележи своје политичко гледиште како се држава може правилно разв и ј ат и и усавршавати. Ми жалимо што се г. Новаковпћ макар и узгред није дотакао циља „државина“ развијања и усавршавања, јер бисмо онда знали крајњу сврху његове жртве, односно знали бисмо суштину његовога политичкога програма. Али ма какав он био и макар како биле противуречне у политичкој науци одредбе државнога задатка, личност човекова с њеним добрим наклоностима мора доминирати над свима побочним циљевпма државне политике. Ну, да се вратимо непосредном нашем послу. Ничим и никад уважени академик не може доказати да је демократизам „гледиште револуције“ и да његове „нристалице не бирају срества да постигну оно што желе“, а још мање да су њима „добри и нереди, и сила, и превара, и обмана“. Ничега од овога не само што не признаје демократизам (синоним код г. Новаковића револуције и демократизма), него ово не признаје ни анархизам као политичка школа. На демократским начелима иочива државна организација већпне сувремених цивилизованих народа и у колико су ова начела више ухватила корена у умовима људи у толико је политички морал виши и поштовање закона јаче. Баш обрнуто тврђењу г. Новаковића, најмање има законитости у државама, у којима нису завојевали нраво грађанства демократскога начела. Ово талантовани историчар мора боље знати од нас и мора се претпоставити, да је могао ове истине превидети имајући на уму наше, српске консервативце и демократе. Али ово је сувише клизаво земљиште за теоријско прочишћавање политичких појмова. Ако је г. Новаковић имао, као што рекосмо, на уму наше политичке групе, онда би требало да нам да историјску слику „стварања‘: једнпх и „обарања“ других. Не бранећи наше демократе и не нападајући наше консер-