Delo

УСТАВНИ ВЛАДАЛАЦ 345 ђају ове плаве и крваве сенке: убиство (Карађорђе), изгнанство (Милош), изгпанство (Михаило), изгнапство (Александар), убиство (Михаило), изгнанство (Милан) и убиство (Александар). Што је најкарактеристичније у овој смени лица то је што изборно начело доминира над наследним. IIIест пута избор решава ко he стати ногом па срнски престо, а т р и н у т а наследно начело. Истина и изборно начело вије се око две лозе најзнатнијих породица Шумадије, али ипак оно није губило свој карактер све док није и последњи изданак једае лозе ишчупан. Изгледа нам да је г. Новаковић готов да за све ово оптужи олигархију. Али од куда поннче сама олигархија? Учитељ нас свију Вук Караџић на ово питање даје овакав одговор: „Кад помислимо, да се у данашње време по најуређенијим европским државама налазе људи, који подижј буне и труде се, да отму власт и господство онима, којима је то од Бог зна колико дедова остало; онда се ни мало не можемо чудити, што се подижу буне у Србији, где се тек ради да би се земља уреднти могла, и г д е с в и љ у д и п а м т е, к а д с у њ и х о в е с т арешине биле онаке, каоиониданас што су".1 Дакле, не на монархијским традицијама а на свести народној о потреби владаочеве власти има се базирати принцип монархизма. Ми ову потребу и сазнајемо и признајемо већ н због тога, што не иризнајемо, као што то многи чине, да је период нашега народнога ослобођења, период народне револуције завршен. У оваком народном положају, у каквом се налазимо ми, народу су потребне готове вође, а не стварање њих по потреби. Потребна нам је и дискреционарна власт у рукама државнога поглавара, којом би се могли увек кад затреба корпстити. Но све ово не треба и не сме отуђивати круну од на1 Кад су ове мисли rope већ довршепе биле, мп смоуједном дневном листу прочитали скупштипскп говор г. др. Војпслава Вељковпћа којп, под утицајем пли без утицаја Вукова, велп : „У Србијп се на краља не гледа оним истим очима којима >е у другим државама гледа на владаоца, којп се већ стотпнама година раћају на престолу u чпје династпје већ стотинама година имају државну власт у рукама. Монархпјско осећање које се тамо у току векова стварало п развијало нпје у нас пмало нп времена да се створп п окрепи, јер мп од скора п постојпмо као монархпја, бар у новој псторпјп “ Карактеристпчна је појава, да прнсталица старе консерватпвпе партије још каже, да се монархпјска осећања „већ впше неће моћи нп створпти“ код нас у ово доба демократизма.