Delo

АНА КАРЕЊИНА РОМ АН <ЛАВА ТОЛСТОЈА Ништа тако није једило Љовина, као овај тон. Али такав тон беше општа црта свих надзорника, што се код љега измењаше. Сви су подједнако гледали на његове комбинације, па зато је сад и нрестао да се љути на њих и само се једио н, у исто време, ocehao јаче нобуде да се борп нротив те елементарне силе, коју он није могао друкчије изразитн, него фразом : „како Бог да“ п која му је стално као протпв-разлог изношена. — Ако успемо, Константине Дмитричу, — рече надзорнпк. — А зашто да не успете ? Треба паћи најмање још петнаест радника. Али ето, не долазе. Отоич су били, траже по седамдесет рубаља ua лето. Љовин ућута. Опет му стаде насупрот ова сила. Он је знао да се и поред најбољег старања ппје могло наћп внше од четрдесет, тридесет седам, тридесет осам радника за садашњу цену; четрдесет се нашло а више пема. Али инак он нпје могао а да се не бори. — Зовите но Сури и Чефировци, ако не дођу. Треба тражпти. — Ја hy послати, — рече сетно Василнје Фјодорович Али... II коњи су ослабилн. — Купићемо још! Знам ја вас, — додаде, смешкајући се — ви увек помање и ногоре ; али ја вам ове годнне не дам да радите, како ви хоћете. Све ћу ја сам. — Ви и овако, чини ми се, мало спавате. Нама је пријатннје кад смо пред газдиним очнма....