Delo

А Н Л К А Г Е Њ II Н А 34!) внн се је ретко љутио. Кад је Василије иришао, Љовпн му нареди да изведе коња из њиве. — Не марн ништа, господару, повратиће се — одговорн Василије. — Молим те, не причај — рече Љовин — него ради, што ти се каже. — Разумем — одговори Василије, и дохвати коња за главу. — Ала је семе, Копстантине Дмитричу — рече он удварајући се — прва сорта. Само је врло тешко ићи. По читав пуд1 вучеш на обућн. — А зашто нисте земљу проспјали? — рече Љовин. — Па мп је трошимо — одговори Василије — кад узимамо семе, онако длановима. Василије нпје био крив што су му насули непросејану земљу, али Љовину ипак није било право. Љовин је н овог пута употребио оно срество, које је он више пута корисно опробао, кад је хтео да угуши у себи осећај једа и да све оно, што се чини рђавим, направи добрпм. Он погледа на Мишку, како је корачао, вукући на ногама огромну масу земље, која се лепила за обућу, сиђе с коња, узе од Василија сејалицу и пође да сеје. — Докле си дошао? Василије му показа ногом биљегу и Љовин пође да сеје, како је умео. Тешко је било ићи, као ио блату, и Љовнн истеравши једну постат, озноји се и врати натраг сејалицу. — Пазите, господару, на лето да ме не псујете за ову постат — рече Василије. — А зашто? — рече весело Љовин, осећајући дејство употребљеног срества. — Ништа, видећете на лето. Познаће се. Погледајте само где сам ја сејао прошле године. Како је то расађено! Ја се, Константине Дмитричу, чини ми се, као за оца рођеног старам. Ја не волим да радим рђаво а и другима не дам. Кад је домаћину добро и нама је добро. Ено, кад погледаш — рече Васи'лије, показујући на поље — просто ти се срце радује! — А лепо пролеће, Василије. — Оваквог пролећа старци не памте. Био сам код моје 1 руска мера од 16 кгр.