Delo

356 Д Е Л 0 само јасан пламен од жижице, који убрзо замени црвени жар на цигарети и плавичасти дим. Цак! Цак! Чу се како Степан Аркадијевич запе своју пушку. — Шта то виче ? — упита Облонски, скрећући пажњу Љовпну на отегнуто хукање, као да је, играјући се, танким гласом рзало ждребе. — А, зар не знаш? То је зец мужјак. Пст, не говори више! Слушај, ето лети! — скоро дрекну Љовин, запињући пушку. Зачу се у даљини танак фијук; кроз два секунда, по обичном такту тако познатом ловцу, зачу се други, трећи а за трећим фијуком већ се чуло гакање. Љовин баци иоглед на десно и на лево, и пред собом на мутно-плавом небу изнад нежних младара јасикоЕих врхова спази тицу. Она је летела правокњему; блиски звуци гакања које је личило на одмерено цепање јаке тканине, разлегоше се крај самих ушију; видео се већ дугачки кљун и врат тичији, и оног тренутка, кад Љовин пружи пушку, иза жбуна, где је стојао Облонски, сину црвена муња, тица као стрела спусти се доле и опет излете у висину. Опет сину муња и зачу се пуцањ; лепршајући крилима, као да се стараше да остане у ваздуху, тица стаде, постаја један тренутак па тешко шљепну о влажну земљу. — Није могуће да сам промашио? — викну Степан Аркадијевич, који од дима није ништа видео. — Ено је! — рече Љовин, показујући на Ласку, која је, чисто осмејкујући се, лаганим кораком, као да је хтела да продужи то задовољство, носила газди убијену тицу, начуљивши једно ухо и високо машући врхом чупавог репа. — Е, мило ми је, што ниси промашио! — рече Љовин, осећајући у исто време и завист, што њвхму није испало за руком да ту шљуку убије. — Промаших из десне цеви — одговори Степан Аркадијевич, пунећи пушку. — Пс.с.с...т лети! И заиста, зачуше се оштри фијуци, који су брзо следовали један за другим. Две шљуке, играјући се и терајући једна другу фијучући а не гачући, наиђоше до изнад самих глава њихових. Разлегоше се четири нуцња и шљуке, као ластавице, брзо скренуше у страпу и нестаде их.