Delo

А Н А К А Р Е Њ И II А 357 „Тјага“ је била дивна. Степан Аркадијевич убио је још две шљуке и Љовин две, од којих једпа нпје нађена. Поче се хватати сутон. Јасна, сребрна Венера ниско на аанаду већ је сијала својихЧ пежним сјајем, а високо на истоку већ се преливао у свом црвепом огњу мрачни Арктурус. Над својом главом Љовин је час налазио, час губио звезде .Медведице. ПЈљуке су већ престале да лете, али Љовин је одлучио да почекајош, док Венера, која је гледала на њега пспод брезове гране, пе дође више гране и док не иостану јасне све звезде Медведице. Венера је већ прешла била грану, кола Медведице са својом рудом сва су се већ видела на тамно-плавом небу а он јејош једнако чекао. — Хоћемо ли кући? — рече Степан Аркадијевич. У шуми је већ била тишина и ни једна тичица није се мрдала с места. — Да чекнемо још мало — одговори Љовин. — Како хоћеш. Они су стајали сад на петнаест корака један од другог. — Је ли, Стпво! — рече Љовин изненада. — Што ми ништа не причаш, је ли се удала твоја свастика и кад ће, ако није? Љовнн се осећао тако чврст и спокојан да га никакав одговбр, мишљаше он, није могао узбудитн. Али он никако није очекивао оно, што му је одговорио Степан Аркадијевич. — Нити је мислила, нпти мисли да се удаје; напротив, она је јако болесна и доктори су је послали у пностранство. Чак се боје за њен живот. — Шта кажеш! — викну Љовин. — Јако болесна? Шта је с њом? Како она

За време, док су они разговарали, Ласка је, начуљнвшн уши ногледала час горе у небо, час с прекором на њих. „Нашли су кад да се разговарају“, мислила је она. „А опа лети... Ево је... Пропустиће је...“ мислила је Ласка. Али у том самом тренутку обојица чуше оштар фијук, који као да их ошпну по ушима, и обојица одједанпут шчепаше пушке, и две муње сннуше и два пуцња разлегоше се једпог истог тренутка. Шљука моментално склопи крила н паде са впсине у честу, угибајућн танке изданке. — Одлично!.. Заједничка! — внкну Љовин н потрча с Ласком у честу да тражи шљуку. „Да, бешале, шта оно беше пе-