Delo

360 Д Е Л 0 чизме, поврх којих су биле велике каљаче. Он округлим потезом избриса марамом своје лице и, поправивши реденгот, који је и без тога стајао врло лепо, са осмејком поздрави Љовина и Степана Аркадијевича, пружајући последњем руку тако, као да је хтео нешто да ухвати. — А, дошли сте! — рече Стенан Аркадијевич, пружајући му руку. — Врло добро! — Нисам смео да не извршим наредбу ваше светлости, ма да је одвећ рђав пут. Целог пута сам позитивно пешке ишао, али сам ипак дошао на време. Клањам се Константине Дмитричу, окрете се он Љовину, старајући се да дохвати и његову руку. Али Љовин, намрштивши се, правио се да не види његову руку ивадиоје шљуке из торбе. — Изволели сте забављатисе ловом? То би, дакле, каква тнца могла бити? — додаде Рјабињин, гледајући презриво на шљуке. — Сигурно је укусна. — И он махну главом, као да је хтео рећи да не вреди клати вола због литре меса. — Хоћеш ли у кабинет? — мрачно и намрштено рече Љовин на француском Степану Аркадијевпчу. — Прођите у кабинет и тамо преговарајте. — Где год је вама по вољи, — с презрпвим достојанством рече Рјабињнн, као да је хтео тиме дати на знање да други могу наилазитн на тешкоће при опхођењу с људима, али да за њега никад и нигде нема тешкоћа. Ушавши у кабинет, Рјабпњин се по навици обзираше на све стране, као да је тражио икону, али, нашавши је, није се прекрстио. Он разгледа ормане и полице с књигама и са оном истом сумњом, као и код шљука, махну главом, као да је опет хтео рећи: не вреди клати вола због литре меса. — Јесте ли донели новац? — упита Облонски. — Седите. — За паре не брините. Ја сам дошао да се видимо и да се погодимо. — За шта да се погађамо?.. Та седите! — То могу, — рече Рјабињин, седајући и наслањајући се лактом на фотељу на један врло мучан и незгодан по себе начин. — Треба да спустите мало, кнеже. Грехота је. Ановацје готов, коначно, до последње копејке. На новац нећете чекати. Љовин, који је остављао пушку у орман и који је већ излазио из кабинета, чувши ове речп купчеве, застаде на вратима.