Delo

70 Д Е Л 0 — Хоћу... Ала имам апетит у селу, днвота! А што ниси Рјабињина понудио. — А, нека га ђаво носи! — Збиља, како се ти то понашаш према њему! — рече Облонски. — Ниси му ни руку пружио. Зашто да се не рукујеш с човеком? — Зато, што ја лакеју не пружам руку, а лакеј је сто пута бољи од њега. — Ала си ти неки ретроград! А сједињење сталежа? рече Облонски. — Коме је пријатно да се сједињује — на здравље му, а мени је одвратно. — Ти си, како ми изгледа, прави ретроград. — Ја никад нисам мислио, ко сам ја. Ја сам Константин Љовин и ништа више. — И Константин Љовин, који је врло нерасположен, рече, смешкајући се, Степан Аркадијевич. — Да, ја сам нерасположен, а знаш ли због чега?.. Због твоје, извини ме, глупе продаје... Степан Аркадијевич се добродушно намршти, као човек, кога, ни крива ни дужна, вређају. — Та батали! — рече он. — Кад је било, да неко нешто прода а да му одмах после продаје не кажу: „то много више вреди“? А међу тим, док се продаје, нико ништа не даје

Не, ја видим, да ти имаш нросто пик против овог јадног Рјабињина. — Може бити и да имам. А знаш ли зашто? Ти ћеш рећи опет да сам ретроград или још неку страшнију реч; алн ипак криво ми је и вређа ме, кад видим са свих страна осироћавање племства, коме и ја припадам и, без обзира на сједињење сталежа, врло ми је мило што припадам... И то осироћавање нијо услед луксуза. То није ништа; проживети господски — то је племићски елеменат, то само племићи умеју. Сад сељаци око нас купују земљу — није ми криво. Господин ништа не ради сељак ради и потискује доконог човека. Тако треба да буде. И ја се од срца радујем. Али мене вређа, кад видим, да то осироћавање бива услед некакве, не знам како да речем, невиности. Овде арендатор Пољак купио у пола цене од госпође, која живи у Ници, дивно имање. Онде дају трговцу под аренду за