Delo

АНА КАРЕЊИНА 73 што говориш о Вронском, али ја не говорим о томе. Кажем ти отворено: ја бих, да сам на твоме месту, пошао са мном у Москву и

— Не, ја не знам, да ли ти је нознато, или не, али мени је све једно. Рећи ћу и ја теби: ја сам је просио и добио сам отказ, и сад је Катарина Александровна за мене једна тешка и срамна успомена. — Зашто? Ала је то глупо! — Нећемо говорити више о томе. Извини, молим те, ако сам био груб према теби — рече Љовин. Сад, пошто је изговорио све, што је хтео, он опет поста онај, који је био изјутра. — Љутиш ли се на мене, Стиво? Молим те, не љути се — рече он и, смешкајући се, узе га за руку. — Та не, ни најмање! Зашто имам да се љутим? Мени је мило, што смо се објасннли. Знаш шта? Јутарња тјага бива добра. Да пођемо, а? Ја не бих ни спавао, него бих право са тјаге на станицу. — Дивота. XVIII И ако је сав унутрашњи живот Вронског био испуњен његовом страшћу, ипак је његов спољашњи живот стално и неуздржљиво јурио по старим навикнутим путевима светских и пуковских пнтереса. Пуковскп интереси заузимали су важно место у животу Вронског, и због тога, што је он волео пук, и још више због тога, што су га у пуку волели. У нуку не само што су волели Вронског, него су га поштовали и поносили се њиме, поноснли су се тиме, што је ова.ј човек, огромпог богаства, одличног образовања п способности, са отвореним путовима ка сваком успеху и частољубља и сујете, пренебрегавао све то, и од свих животних интереса пајближе нримао к срцу пнтересе пука и другарства. Вронски је био свестан тога мишљења другова о њему и осим тога што је волео тај живот, сматрао је за обавезу да подржава то мишљење, које се о њему створило. Разуме се само по себи, да он није говорио ником од другова о својој љубави, није се изговарао ни у највећим гшЈанкама (усталом, он никад није био тако гшјан, дајегубио власт над собом), и умео је запушитп уста оним лакомисленим друговима, који би правилн какве било алузије на адресу његове