Delo

СТАРИ КАРЛОВИЋ 313 „Али лице!“... Мој пријатељ поново ућута као да је у мислима хтео изазвати слику оне, у чијој је близини провео Бог зна колико слатких часова. — „Не, верујте ми! Таква се слика, ретко може видети, а види ли се већ једном остају ту трагови које ни време нити икаква даљина може више избрисати. „Она је имала главу са сјајном црном косом, која је увече расплетена изгледала као непровидни огртач мрачне ноћи; сад пак била је увијена иозади главе и у ситним влакнима, готово као паперје, губила се на као јасмин белом врату п око ружичастих ушију; она је имала чело, засењиво бело са обрвама сјајним као крило лабудово и глатким као кадифа; она је имала очи велике, крупне црне очи из којих као дајесветлост била. Узбуђење огледало се у овим очима као ватрена грозничавост, радост као блесак муње, а страст као зрак фосфорне светлости. Њен нос био је нравилан п отмен са носним приликама која су тако често подрхтавала, а усне јој беху пуне, суве и црвене као просута крв по снегу. „Све на њој и њене очи, и њена уста и цела снага беху изазивачки; нека нарочита драж вејала је од ње, драж што чула опија и други пол себи мами. У њеним покретима, у њеном ходу, у свему као да се јасно истицала жеља да заведе; у њеној близини осећало се биће које је жељно страсти, које гори ватром љубави и које сагорева под пламом милоште и миловања. „Упитах је, може ли ми дати воде. „Зашто да не?“ рече она са осмехом. „Јесте ли одавде?“ упитахје, пошто јој вратих суд са водом. „И да и не. За сад смо овде на прузи, а мој је крај далеко одавде.“ „Како? Ваш муж ради на прузи? „Јест, десетар Јанко!“ „Карловић?“ упитах нем од изненађења. „Јест. Карловић?“ одговори ми опет са осмејком и сјајем очима. „Ено оно тамо — то је наша кућа.“ II не говорећи више, она се удалп. „Стојао сам нем од пзненађења пе могућп доћи к себн. Биће вам иојмљнво, какав је утисак па мене морала учинитн