Delo

СТАРИ КАРЛОВИЋ 315 себност; признајем да сам био прилично охол и резигниран човек, па ипак требало је да се овако што деси и да сва моја резигнација оде до ђавола. „Да вас не морим даље: она је била моја, моја и душом и телом и свим страсним осећањима својим. Лед је под ногама био пробијен и сад се тонуло све даље; узалуд сам покушавао у тренуцима кад се свест враћала, да једним снажним замахом раскинем сву ту везу недозвољене љубави, тога беснога живота, у коме је страст крв иеисавала, и мозак чинила потпуно уморним и неосетљивим. Јер та љубав била је нешто страпшо, дивље, очајнички жар и дивље задовољење, бесна опијеност и миловања која имају бруталност и надражај пијанства, са пољупцима који су болп као језик разјарене животиње и крв тражили под самом кожом. „А у ту љубав уносила је Анушка нешто сумануто, бесно очајно; нешто што је природне жудње и нагонило је на рад и страдање; њена презасићеност није је задовољавала, већ ју је само потпуно умарала, остављајући за собом тело које се није могло покренути. Она није тражила више радост у радости, већ у болу и страдању, узвикујући при том потпуно ван себе. „Ах, кад бих могла умрети!“ „У тим тренуцима она је заборављала све; она ннје хтела чути за околину у којој је; није могла видети мужа свога, јадног и бедног Карловића, који се вио око ње као мајка око болесничке постеље јединца сина. И сад тек отпочела се испољавати сва одвратност према њему. Више пута седела би на својој постељи, боса и расплетене косе, гледајући нетренимице кроз отвореп прозор. Кад и кад задрхтали би мишићи на њеној снази и у дивљем бесу рука се прихватала ножа, а успе шапутале са боннм дрхтајем: „Ах, кад бнх могла!“ Ова претња није се односила само на њу; она је више бпла намењена њеном бедном мужу, који је и даље стајао ту са својим устакљенпм очима и мртвачким укочепим лицем. „У љубави својој Анушка је постајала све дрскнја; нзгубивши сваки срам и предавши се потпуно грозннцп, која је тресла и њен разум и њепу спагу, опа Fa је терала од себе, нагонећи га на преноћишта покрај пруге, у мрачппм н прљавим колебама, у којима стаповаху беднп п пеопрапп радннцп. За све то пак ја сам за њу морао увек пматн осмех ua уснама, предајући се п сам љубавном беспилу које је њу обузпмало.