Delo

СТАРИ КАРЛОВИЋ 317 погледом једног суманутог залете на мене, .тресући моју снагу и са гласом промуклим и очајним, који ми је крв ледпо рече: „Иди, иди!... Зар ти није доста крви његове!“ Мој пријатељ ућута. Очевидно да га беше тронула цела ова историја и његово лице изражавало је бол и страдање. „Анушке не видех више, нити знам шта је са њом било. Њено цело понашање као и бесна страст и данас су ми непојмљиви. Ако је то била пробуђена свест, она је доцкан дошла, јер кајање никад не може умањити тежину једног преступа; ако је то била ћуд, што свакако држим, онда се она и овде испољила свом јачином својом“. Октобра 1907 год. Милош П. Ћирковић +Ф+