Delo

248 Д Е Л О никако те недеље састанак у улици Мон-Табор. Није крила од себе да је та ствар само одложена. Чак и кад постане љубазница Ренеова, требаће јој да и даље остане љубазница човека који је плаћао један део њене раскоши. Она је пристајала на ову мисао, не стидећи се колико и од мисли што је остајала жена Полова. „Шта те се то тиче, пошто ја волим само тебе?...“ говоре своме љубазнику жене које су под власти мужа или платише, кад оне имају да издрже смешне сцене суревњивости где се показује глупост онога који неће да дели. Никад нису искреније него у тренутку кад изговарају ову јединствену реченицу. Оне знају тако добро да подавање у љубави нема ничега заједничког за њих са подавањем у дужности, у интересу или чак у задовољству! Али макако да ова деоба миловања није имала ничега одвратног за Сузану, ипак се осећала срећна што се то одлагало за доцније. Могла је имати неколико лепих дана, потпуно посвећених свом новом осећају. У томе је још била заиста куртизанка, једно од оних створења која постају, кад се занесу, уметнице у љубави, исто толико деликатне у извесним приликама колико су гнусно покварене у другим. „Само нек му не падне на ум да путује“!... То помисли кад јој стиже најзад треће писмо толико жељено, и које је било само једно дуго и очајно збогом, — без једног прекора. Она задрхта од страха да Рене не прибегне средству који је саветовао Наполеон, говорећи са својом царском разборитошћу: „У љубави је једина победа бегство“. Понашајући се како се понашала, она је играла своје све или ништа. Да ли ће добити? То треће писмо је изражавало тако дирљиво очајање да фина глумица, поред свег свог искуства, осети, кад прочита писмо поново, страх, још јачи од оног другог, да Рене није заиста насрнуо на свој живот. Могла је размишљати колико хоће, доказивати себи да се леп младић од двадесет пет година не убија због ћутања жене за коју зна да га воли; — њу је заиста хватао самртнички страх кад стиже, око два сата после подне, на почетак улице Коетлогон. Примила је писмо истог јутра. Заустави се један тренутак ипак, чудећи се сва овом паланачком куту Париза, чија романтичност, ономад беше задивила Клода Ларшера. Небо, крајем зиме било је покривено, ниско и сиво; по њему се голе гране од дрвећа оцртавале жалосно. Вика неколико дерана која се играла рата по рушевинама, пела се у тишину. Особеност ове мирне улице, луда невероватност корака