Delo

Л А Ж И 249 који је чинила Сузана, неизвесност успеха, све се уједињавало у најпотпунији збир свих узбуђења које је могла осетити. Она се морала осмехнути рекавши у себи да нема разлога веровати да је младић код куће осим да очекује, безнадеждно, одговор на своје последње писмо. Али кад вратар одговори на њено питање да је Г. Рене код куће, показујући јој улазак, она дође к себи. Било је код ње, као код свих раскалашних жена, нешго од предузетног човека. Један стваран и одређен податак догађаја уливао јој је одлучност и дрскост у остварењу свога плана. Она зазвони. Зачуше се кораци, врло тешки, и појави се лице Франсоазино. У другој прилици, она би се осмехнула на забезекнутост коју Оверњанка и не покуша да сакрије. Колета Риго беше већ једном долазила код песника тражећи му на брзу руку једну малу промену у њеној улози, и Франсоаза, пошто се освести од своје гтрве забуне, помисли без сумње да је то нова посета истог реда, јер је Сузана чу, како отварајући врата десно у дну, рече: „Господине Рене, има једна госпођа што пита за вас... Врло лепа... Сигурно је нека глумица“... Она угледа затим и самог младића како изађе из своје собе и, кад је позна, побледе као смрт. Лаким кораком, она се провуче кроз онај ходник које су Рафеове литографије преображавале у мали наполеоновски музеј. Она уђе у собу песникову који се приби уза зид да јој начини пута. Врата се затворише. Они беху сами. „ Ви !... Зар ви“ !... рече Рене. Погледа је, елегантну и фину, како стоји у тамном костиму који је изабрала за ову посету. Налазио се у оном стању душевног нереда где нас баца какав неочекиван догађај који нас преноси изненадно из крајности јада у крајност радости. За време тих тренутака, вихор од мисли и осећаја разјарује се у нама с таквом снагом да је наш мозак као у лудилу. Ноге клецају под телом, руке дрхте. То је срећа и то боли. Рене се мораде наслонити на зид, очију стално упртих у то дивно лице за које је мислио да се њим више никад неће наслађивати његово срце. Једна појединост помете га до краја. Примети да руке Сузанине, такође, дрхте донекле, и, овог пута, тај дрхтај беше искрен. Страсна ћуд коју је млада жена осећала за младића ^дружавала се с бојазни да му се не допаде. Кад уђе у ову собу, где је била потпуно сигурна да ниједна жена није дошла пре ње, њена одлука да се пода беше тако јасна и чврста како само могу бити одлуке такве врсте. Ту има стално нечег непредвиђеног што ће се определити