Delo

Л А Ж И 251 ,,Пустите ме да одем. Видела сам вас. Знам да живите. Преклињем вас, иустите ме да изађем. Ох, Рене“ !... — Никад га није позвала именом. — „Не приближујте ми се“. — „Сузана“, усуди се да одговори млади човек што пи из ти финих уста најватренији ликер: извесност да је вољен: „не плашите се од мене... Кад ћемо имати један час за нас као што је овај ? Ја, ја вас преклињем да останете... Видите“, додаде повлачећи се далеко од ње, „ја вас слушам. Ја сам вас слушао кад ми то беше тако тешко!... Ах! ви ми верујете“!... рече видећи да црте Г-ђе Морен не изражавају више исти страх. „Хоћете ли да будете добри“?...“ продужи, са оно нешто детињарије гцто се толико допада женама и што им каже свима, почев од великих госпођа до девојчура, да је известан човек умиљат; „седите ту, на ту наслоњачу где сам толико пута ја седео за радом, и затим будите добри још, не седите тако као да сте у посети“... и узе јој муф; раскопча јој горњи капут... Она се није противила с једним жалосним осмехом, као неко ко попушта. Тај осмех је био агонија мадоне, последњи чин оне комедије Идеала. Скину јој и шешир, једну врсту токе, удешене према капуту. Беше клекнуо пред њом, па је посматраше са оним обожавањем коју ће једна жена на сигурно проузроковати увек код свог љубазника, ако му да какав од оних доказа нежности који ласка у исти мах човековој нежности и уображености, високим страстима срца и ниским страстима. Песник је говорио у себи: „Како ли ме јако воли кад ми је дошла кући, она коју знам тако чисту, тако побожну, тако одану својим дужностима!" Све лажи којима га је тако брижљиво била послужила дођоше му на ум, као разлози да верује још више у њену искреност, те јој рече: „Како сам срећан што вас видИм овде, и у овом тренутку!... Не бојте се ништа, ми смо тако сами! Моја сестра је изишла за цело поподне, а робиња...“ — он назва Франсоазу овим именом да би забавио Сузану — „робиња је заузета доле... И ја вас видим!... Видите, то је моје мало имање, моја ова соба, уточиште у које сам толико живео ! Нема у њему ниједног кутка, ниједног јединог предмета који вам не би могао причати оно што сам препатио ово неколико дана... Моје јадне књиге...“ — и он јој показа ниску библиотеку, — „ја их нисам више отворио. Моје миле гравуре, ја их нисам погледао више. Ово перо, којим сам вам писао, нисам га дирнуо више. Био сам ту, на истом месту где ви, рачунајући часове, бескрајно... Боже ! какву недељу сам