Delo

252 Д Е Л 0 претурио! Али шта то мари, кад сте ви дошли, кад вас могу посматрати?... И та мука, коју вам с вашим допуштењем причам, то је срећа такође!...“ Она га је слушала, у пола затворених очију, предана музици његових речи, ма како да је не спречи дубока сласт, која ју је обузимала, да иде за својим планом. — Да ли осећање опасности спречава вештог борача да се на терену сети лекција из дворане? — Уверење које јој је дао о њиховој самоћи затресло ју је од радости; један поглед бачен на ову собицу тако интимну, тако уређену и украшену до ситница, беше је задивио као знак да се није преварила односно Ренеове прошлости. Све је овде откривало један учен и одвојен живот, чист и плеценит живот уметника који се обавија атмосфером снова. А изнад свега, допадао јој се сам младић, са својим ватреним зеницама, својим умиљатим начином да јој се приближи, и она разумеде да овај пут обостраних поверљивости о њиховим заједничким патњама одвешће је свакако њеном циљу, а да се она не изложи никаквом губитку свога угледа. „А ја“, одговори она, „мислите ли да ја нисам патила? Зашто да вам то одричем?... Ваша писма? Бог ми је сведок да их нисам хтела читати. Остала сам цео један дан с првим у џепу, не могући га уништити, а ни отворити завој. Читати вас, било је слушати вас поново, а ја сам себи тако дала реч о противном! Толико сам тражила од свог анђела чувара снагу да вас заборавим!... Ах, ја сам се борила“!.,. Ту се богородица појави последњи пут. Она подиже своје очи к небу, — које је том приликом, представљала таваница, где је песник обесио мале јапанске лутке. Преко тих лепих очију пређе одсев крила тог анђела чувара, о коме* је она говорила, слетајући доле, доле... Затим она пренесе те плаве очи на Ренеа, и, предајући цело побеђено срце, рече му : „Ја сам изгубљена сад, али шта мари ? Ја вас волим сувише. . . Не знам ништа више осем да не могу више издржати да вас видим несрећна. . .“ Јецаји су је тресли, грчевити јецаји, и поново њена глава паде на раме младићево. Он поче опет да јој даје пољупце. Као дете, она му сави руке око врата, и наслони своје грло на његове груди, где је могла осетити како удара једно залуђено срце. Она виде још како прође у погледу Ренеовом она грозница чежње која води најстидљивије и најсмерније ка најгорим