Delo

256 Д Е Л 0 „по хајтару"; нарочито су волели пок. Шаулића са његовим отвореним карактером и његовом храброшћу да о свему и о свакоме говори оно што мисли. Сам, без иђе икога осим Ђуровића, Шаулић је у истини свуда и на сваком месту представљао нову, младу Црну Гору, просвећену и демократску Црну Гору. Он је свакога дана добијао личних присталица, присталица на првом месту поштења и правичности. Његов демократизам био је прост и природан и одликовао се још и тиме што је био слободан од племенских традиција и племенских предрасуда. Као заступник министра правде он хвата коло са цетињским занатлијама у дворском Зетском Дому, и то у присуству двора. И кад му је, после овога „испада“, припретио један неуздржљиви млади човек високог порекла, он је равнодушно одговорио: „Ја се никога не бојим, јер сам давно решен да изгубим своју главу“. Утврђена је истина, да је пок. М. Шаулић умро природном смрћу, али баш зато што му је прећено, као и због тога што је умро напрасно, његова је смрт у Црној Гори одјекнула као страшан злочин виших и највиших цетињских кругова. Најодвратнији је злочин тровање људи и влада је морала да се правда пред народом и јавним мњењем од ове грозне оптужбе помоћу строгог медецинског прегледа. Случајна смрт народног љубимца отворила је очи староме кнезу на стање у земљи и на расположење умова. Кнез је изабрао правичан пут: дао је Црној Гори Устав. Копија Устава у Србији са потребним изменама, тај Устав није давао ни кнезу ни земљи могућности да се ослободе штетне племенске утакмице. Избор по капетанијама — племенима осигуравао је сваком племену да има свог представника у Народном Представништву. Послове око прогласа Устава и изборекнез је поверио био „млађој" дворској котерији — Л. Мијушковићу и његовим пријатељима. Тим је он хтео да покаже, да кида везе са „вечним министрима" из старе гарде и да у ствари иде у сусрет новим, слободоумнијим струјама. Стари министри и стари и млади главари без образовања видели су у Уставу опасност за своје „аристократске привилегије." Најнезадовољнији су били „племићи“: војводе и сердари. Устав је чак и кућу Петровића осим кнеза и његових синова поравнао у правима са сељацица, са људима који у породици немају војводских и сердарских титула и титулара. Старе „војводе“ из кућа Петровнћа, Пламенаца, Церо-