Delo

Д Е Л 0 382 преставља Кина; 2. младост, коју преставља Грчка; 3. зрелост, коју преставља Рим, и 4. старост, коју пресгављају хришћанскогермански народи, с којима Хегел мисли да је историја завршена. Своје циљеве остварује светски дух у појединим народима преко појединих историских индивидуа. Страсти појединаца су срество које употребљава светски дух за своје циљеве. Личности, чије страсти падају уједно с објективним циљевима, престављају велике индивидуалитете. Оне су у првом реду срества којима светски дух изводи своје циљеве. Нама изгледа као да велики нндивидууми својевољно изводе своја дела, док у ствари кроз њих корача светски дух. Живот појединаца, који не живе животом историје, срећан је, али позорница историје није срећа, него несрећа, што се види на великим личностима: Алексанадар је умро млад, Цезар је убијен, а Наполеон протеран. Историја је позорница несреће зато, што је она позорница борбе. Борба је апсолутно нужна да би било прогреса. У историји влада произвођење новога, прогрес, док у природи влада понављање истога, стагнација. Дух у прогресу иде од несавршеног савршеном; светски дух je идеја која се развија у времену, и тај се развитак карактерише променљивошћу. Са своје негативне стране та нам се променљивост преставља као пропаст негдашње величине. Сваког посматрача рушевина Картагине, Рима и других великих градова обузима туга за пропалим сјајним и културним животом. Међутим променљивост има и своју позитивну страну, а то је нестајање оног што је ниже и јављање вишега, с те стране промена није апсолутна промена већ трансформација на боље. Овако схваћена променљивост чини те увиђамо, да прошлст није нешто што је изгубљено већ нешто што је сачувано у садашњости. Земљиште, на корме се збива светска историја, је стари свет (Америка је земља будућности), а Средоземно море центар тога света, и земље около њега прва седишта културе. Постоје три главне епохе у светској историји: оријентална, грчко-римска и германско-хришћанска. У оријенталној епохи је само један слободан, у грчко-римској многи, у хришћанско-германској сви. Државна форма прве епохе је деспотизам, друге епохе демократија и аристократија, треће епохе монархија (ова је конструкција очевидно натегнута, тачнији би ред био : деспотизам, а р и сто к р ати ј а и д е м о к р а т и ј а, јер је у деспотској монархији један слободан, у аристократији су многи слободни, а у демократији сви).