Delo

X Е Г Е Л 383 У области Оријеита Хегел наводи три нације: Кину, Индију и Персију. Кина и Индија не спадају у историју зато што се не мењају; оне престављају два супротна момента, који имају да се синтезирају. Персиско царство је прва историска држава, и то зато што је пропало, а пролазност је услов за прогрес. Персиска држава је пропала зато што је морала дати место једној новој, вишој форми. У другој епохи имамо два историска народа: Грке и Римљане. Персијанци, Грци и Римљани су три велика народа и државе, које су завршиле свој историски живот. У хришћанско-германској периоди нема једног народа као носиоца прогреса него их је више; и у њиховој историји постоји пргрес, али у оквиру самих народа, светски дух се ту не објективира више само у једном народу. То је зато што та епоха преставља по Хегелу завршетак историје, јер по њему нема новог момента у историји, који би тражио нов народ као носиоца свога. Споменули смо како Хегел доводи у везу ове епохе са људским индивидуалним развитком: по њему детињство преставља Кина, дечаштво Персија, младост Грчка, зрелост Рим, а старост хришћанско-германски народи. Само вели Хегел, не треба потпуно идентифицирати историјске епохе са добима живота индивидуума; постоје само извесне каракгерне особине код обојих, које се слажу. Кина преставља принцип фамилијарни, то је држава, која преставља једну велику породицу. У њој је цар све, отац свих Кинеза, најмудрији, најбољи човек, који је и шеф религије, који се брине непрестано за све, који преставља душу државног организма. О Кини има Хегел интересантних прнмедаба. Тако по њему социални морал јавља се у Кини као објективни систем државе, у коме не постоји ^нутрашња свест о нужности и оправданости самога система. У Кини не постоји племство, него само један племић, цар. У њој влада апсолутна демократија, јер систем је истина хијерархијски и деспотски, али почива на демократији: пред царем су сви једнаки, сваки по способности може да заузме сваки положај. Највећи чиновници у Кини су исторнци, чији је задатак да пишу историју. Пошто у Кини не постоји више духовна свест, то су науке и уметности остале у њој на релативно ниском ступњу. Само се историске н филолошке науке развијају. Кинески је морал философски (Конфучнје). Контраст Кини је Индија. То је народ а не држава, и то зато што у њој нема друштва, већ постоје само одељене касте. Ова по-