Delo

ЖАН ЖАК РУСО КАО ПЕДАГОГ 403 :ма каквог ауторитета. Као што су моралне проповеди досадне мушкој деци, исто су тако досадне и женској деци — дакле не треба tix ни држати. На против женска деца треба да осете вредност врлине, и само ћете јој тако улити љубав према врлини; покажите јој човека поштена и заслужна и уверите је да ће само такав човек моћи да учини жену срећном, то ће љубав бити за њу најјачи подстрек за врлину. Свет — то је књига за жене, зато Русо тражи, да се женска деца рано уведу у свет, да би га познала у његовој правој светлости. Ако се Софија буде васпитала у томе духу и у том смислу, биће оно што је т. ј. жена и ништа више. Али васпитач и после женидбе Емилове остаје код њега још неко време, док једнога дана не постане сасвим излишан. Тај дан — то је дан кад Емил постаје отац, и кад и сам постане васпитач своје деце, јер је способан за ту дужност. А тиме је и васпитање од стране васпитача оправдано: оно је било зато ту, да би себе учинило излишним. Русовљев значај: Русо је пре свега камен темељац и почетак новог доба. Све што је у теорији васпитања речено пре њега, представља само припрему; све што је речено после њега, зависи од њега. И не само то, већ се модерна педагогија још находи под његовим утицајем, и покрет, који је потекао од њега, још се није приближио свом крају. А за наше модерно гледиште ;на природу, које је друкчије него гледиште претходних векова, имамо да захвалимо Русо-у, јер супротност наивног и сентименталног указује опет на Русо-а, а баш та супротност је оно, што нашу свест чини модерном свешћу, па према томе и наше доба модерним. Још више то важи за наше гледиште, које имамо о детету и детињој природи. Јер одбрана детињих права јесте неоспорно највећа Русовљева заслуга. Зато је и оправдано задржати се мало дуже на њој. Русо тврди да су захтеви детиње природе за ■одрасле детиња права. А потпуно свестан своје супротности према пракси претходних векова, која је почивала на гледишту да у детету треба видети будућег човека, и да се зато дете сме лишити и нагнати да се одрекне многих ствари, и да ће оно увидети оправданост тога одрицања тек као зрео човек, тврди Русо да дете није само и једино будући човек. Да би оправдао то своје твр ђење, Русо се позива на два разлога. Први му се разлог састоји у овоме: ако се доба детињства жртвује доба зрелости, та жртва jvia како да је корисна, ипак остаје жртва, т. ј. дете је лишено 26*