Delo

404 Д Е Л О нечега, што му је требало дати, и тиме несумњива детиња cpeha у садашњости жртвује се неизвесној будућности. А други је разлог у овоме, и тај одлучује: дете не може бити човек у правом смиелу те речи, ако пре тога није било дете у правом смислу те речи, дакле баш том жртвом жртвује се и циљ, ради кога се приноси та жртва. Ма како да је први разлог у пола тачан, — јер се не да искључиво тврдити да је детињство самом себи циљ ипак је други разлог довољан да оправда Русовљево тврђење^ и ако се мора рећи да је оно претерано, и да је баш зато, што представља крајност, полунетачно, и да истина лежи у синтези Русовљевог тврђења и гледишта педагошке праксе до појаве Русо-а, дакле да се детињство мора сматрати и као циљ и као средство у исти мах. Само пак то Русовљево тврђење јесте у историском погледу ствар колико нова толико и велика. Али поред тих принципијелних ствари садржи Русовљево дело и многе друге неоспорно тачне погледе. У првом реду ту стоји његово признање да је потребно и физичко васпитање, а нарочито његово истицање васпитне вредности игре. И једно и друго почивају на општем принципу да у ствари код човека чине тело и душа нераздвојну целину. Исто тако ствар стоји са његовим захтевом наставе у занатима, чија се васпитна вредност састоји у томе, што се дете учи да стечене телесне способности стави у службу корисних радњи; оно се учи да цени вредност рада, добија могућност, да и даље развија своје способности — и то је најглавније — тачност у раду, корист од израђених ствари као и успех у изради чине детету необично задовољство. Но поред наведених преимућстава та настава садржи у себи још једно преимућство вишег реда, које Русо, стојећи на становишту индивидуалистичке етике, превиђа, а то је — образовање моралне воље путем заједнице рада и заједничког успеха. У ред Русовљевих заслуга спада и његово признање вредности принципу паралелизма филогенетичког и онтогенетичког развитка, и ако се код Русоа тај принцип више ћутке претпоставља него што се изрично истиче; његово наваљивање да се чула образују помоћу посматрања ствари и предмета, што представља принцип очигледне наставе, његов захтев, да се деца навикавају још од рођења, његово давање првенства формалном образовању над чистим нагомилавањем многих знања, што очигледно показује његове речи, да и ако Емил не зна многе ствари, које знају деца из вишег сталежа и за шта она тврде да знају, ипак је Емил из-