Delo

ЖАН ЖАК РУСО КАО ПЕДАГОГ 405 макао испред њих самосталношћу у расуђивању, владом над до■бивеним знањем и пластичношћу у говору и мишљењу; његово одрицање вредности моралној поуци — и ту је у праву, јер се морално васпитање стиче дружењем и заједницом са другима његово признање разлике између мушке и женске деце, па према томе и да се васпитање једних и других мора разликовати. Ипак се не може у сваком погледу дати за право Русо-у, јер је одвећ радикалан. У осталом све су то ствари, које су за садашње доба тако јасне, да се саме по себи разумеју. Али када се мало дубље загледа у Русовљеве принципе, видеће се не само многе противречности већ и нетачности. Ту у првом реду стоји сам облик васпитања који је Русо предлагао и по коме се ради потпуне природности у васпитању мора васпитаник уклонити из друштва и чувати од утицаја културе. Ово потпуно противречи принципу заједничког васпитања, које је једино оправдано, и то из ова два разлога. Прво: сваки човек се рађа, живи кроз цео свој живот у друштву, и чак шта више упућен је на друштво. Друго, социални нагони који несумњиво постоје, а за доказ њихове егзистенције ваља се позвати на наше непосредно искуство, могу се развијати а и развијају се тек у заједници, а такву једну заједницу чини и школска заједница. Али и сам Русо противречи себи, а тиме признаје тачност изнете замерке, што захтева да у другој епоси детињег живота једина поука у моралу буде: „Не чини никоме зла!“; међутим под тај „нико“ могу спадати само други људи. Али наведени облик васпитања има за Русоа дубљи значај јер чини ■conditio sine qua non његовог начина васпитања, које је познато под именом природно васпитање. У ствари оно представља појам негативног васпитања, и он чини централну тачку Русовљеве теорије васпитања, и не само то, већ и основни принцип, који опредељује све остале принципе у Русовљевој теорији васпитања. А појам негативног васпитања не значи ништа друго до допустити да се детиња природа развија следујући само законима свог сопственог развића. Одавде се види, да је за Русоа појам негативног васпитања идентичан појму природног васпитања, јер се ми у том случају однашамо према детињој природн уздржавајући се, дакле негативно, не хотећи да одређеним утицајима дамо детињој природи нарочити облик већ дозвољавамо, да се она сама собом развије, а то значи детиња природа остаје оно, што је — на име детиња природа. Али појам природан,