Delo

406 Д Е Л О како га је Русо схватио, претпоставља појам слободан, и пошто* је појам слободан негативан појам, он значи независност одсвих: утицаја културе, јер за Русоа култура чини потпуну антитезуприродноме. Дакле појам природног васпитања претпоставља нужним начином појам слободног васпитања. Али овде мора Русо да опет учини једну нову претпоставку, да би му могао безусловно важити, т. ј. етички бити дозвољен, принцип природног и слободног васпитања, на име да је појам природан идентичан појму етички оправдан, другим речима, да су сви нагони, сва осећања и све диспозиције, који укупно чине детињу природу, сами собом упућени на добро. У осталом да и сам Русо доиста чини ову претпоставку, и ако implicite, види се по томе, што уклања Емила испред утицаја друштва, хотећи тиме да покаже да је сваки човек као појединац, узет сам за себе, морално добар, а да тек 'у друштву постаје рђав. Наравно да Русо нијени у овој прилици показао, зашто је то тако. Одавде се јасно види, да принцип природности у васпитању претпоставља принцип слободе а да овај принцип претпоставља, да је човекова природа сама собом упућена на добро. Али последња претпоставка противречи искуству; на против показује да су људи међу собом различити, и не само то, већ и да је сваки човек ма у ком погледу под „наследним теретом“. Са признањем ових чињеница отпада тачност другог принципа, са нетачношћу тог принципа отпада и тачност првог и основног принципа, јер према изложеноме, он важи безусловно само ако је појам природан идентичан појму морално добар; али то није случај, дакле на место природног васпитања мора доћи морално васпитање, васпитање које не противречи принципима етике. А да дете може да ради и друкчије и то баш потпуно према својој природи, признаје и Русо на једном месту у другој књизи свог Емила. Најзад исто је тако једностран па зато у пола тачан Русовљев појам васпитања у опште. Јер по Русо-у васпитање је чисто негативне природе, и само у толико, у колико је негативно, оно је природно. А природно васпитање јесте једино оправдано васпитање. Али то ништа не смета Русо-у да васпитника пренесе у нарочиту околину и да васпитач под видом слободе у ствари изнуђава од васпитаника само оне покрете, које је предвидео у свом васпитном плану. Тако Русо чини исто оно, што је хтео да избегне својом критиком — наиме неприродност. Но самим тим признаје Русо, да васпитање није просто нечињење, већ да оно у себи обухвата