Delo

ЖАН ЖАК РУСО КАО ПЕДАГОГ 407 и одређене утицаје и да ти утицаји одговарају извесном одређеном циљу. А појам утицаја јесте позитиван појам, обухвата у себи нужним начином и појам одређеног дејства. То исто показује и емпириски појам васпитања. Одавде се види, да васпитање није само негативно, већ и да је позитивно. Али не само то, већ Русо није увидео ни праву природу васпитања, наиме да је оно у првом реду позитивне природе, а тек у другом реду негативне природе, управо да је негативно зато, да би могло у пуном смислу те речи бити позитивно. То значи да право васпитање у одређеним случајевима допушта саморазвиће, а у другим не. То зависи просто од истакнутог циља васпитања. Али одавде се види и то, да је Русовљев принцип природности делимично тачан. Има још једна тачка код Русо-а, која нас мора интересовати. То је оно место, где Русо тврди да се право васпитање воље постиже зависношћу од ствари и свешћу не моћи друкчије. Чудновато, као да јака и доследна воља код васпитача не представља исту такву елементарну силу и препреку, о коју се мора сломити де- * тиње упорство. Па ипак, поред све своје једностраности, тај принцип јесте у основи својој тачан. Јер доиста само та свест, не моћи друкчије васпитава човекову вољу и то у толико пре што је поука у стању само да створи свест о неоправданости односно оправданости онога што се хоће. На тај начин постоје три васпитача човекове воље: његова природа, спољне ствари и други људи. У осталом и овај Русовљев принцип јесте један доказ више, да васпитање није само негативне природе, јер су ствари и њихов утицај нешто, што је различито од детиње природе. Све се ове немогућности и противречности, које налазимо код Русо-а, дају просто објаснити. Току историског развића био је потребан такав човек, убеђен идеалист и фанатик, једностран али зато радикалан, пун вере у будућност, зато непоколебљив, човек слабе логике, али пун одушевљења и воље. То се тек јасно види, кад се узме у обзир скептицизам многих њему сувремених енциклопедиста, код којих је тај скептицизам укочио сваку вољу за рад и који се стално питају: „На што све то?“ Тај човек то је био Русо, и да није био такав, не би постао духовни leader револуције. Милорад Ј. Ванлић.