Delo

РУСКА ПОЛИТИКА НА ИСТОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА1 II Покушаји за канонску солуцију. Екуменски престо био је упражњен после оставке коју је поднео последњи његов титулар Софроније, декембра 1866 године. Софроније је напуштао своје место заморен борбом противу многобројних елемената опозиције. Није ocehao у себи довољно снаге да консолидује власт својега положаја, која је постала колебљива захваљујући једној реформи уведеној у организацију Цркве 1860 године. Та реформа, чији су се главни основи одржали до данас и која је имала неповољних последица за интересе Цркве, треба да буде напоменута1. Њена је карактеристична црта појачање световног елемента који је био позван да узме непосредна удела у вођењу послова Цркве стварањем једног мешовитог савета, састављеног из световних делегата и црквених достојанственика. Синод, жоји је дотле био једини административни орган Цркве, задржао је од тада надлежност само у чисто духовним питањим. Што се тиче патријарха, предата на милост и немилост странкама које су раздирале грчки народ у Цариграду, он је задржао у својим рукама само фиктивну и колебљиву власт која му се могла одузети свакога тренутка, јер, према новој уредби, довољно је било двема трећинама синода на окупу и мешовитог савета да учине три пут поновљене напомене патријарху, па да његова оставка буде ува1 Испричали смо историју те реформе у једној студији која је изашла у једном руском часопису (Весник Европе, април—јуни 1901). Русија и екуменски патријархат.