Delo

РУСКА ПОЛИТИКА НА ИСТОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА 413видети. Али незадовољни уским границама у које су хтели затворити њихову народност, Бугари су тежили за ширим простором. Главна тешкоћа коју им је ваљало савладати састојала се у у тој прилици у томе, што су такмичарске расе биле често врло јако измешане. На југу Балкана, било је у много случајева тешко да се утврди демаркациона линија између две народности. Час по неки град у коме су живели Грци био је опкољен чисто бугарским селима, час, у истоме месту, било је тешко утврдити која раса има већину. Расејани по мало свуда чак до капија Цариграда, Бугари нису могли захтевати природне географске границе које би одговарале границама њихове народности. И за то, мењајући терен распре, заснивали су своје захтеве на неодређеним границама тражећи црквену аутономију, не за територијални округ, него за бугарски народ. Многобројни пројекти израђени од Бугара били су сви засновани на принципу чисто националном, док им Грци увек стављаху на супрот потребу територијалне демаркације да би се дошло до практична компромиса. Свака од двеју страна показивала се непредусретљивом, и неодољиво, непосредни преговори међу њима не могаху се завршити споразумом. А свако је са својега гледишта имао право. Било је немогућно цариградском патријархату да призна нову Цркву која ће се образовати у његову крилу са границама тако нејасно одређеним и које су давале стално маха новим тумачењима у колико би бугарска пропаганда узимала шире размере. С друге стране, стављајући се на бугарско гледиште, разумећемо лако да им њихове савршено легитимне аспирације нису давале маха да се* задовоље узаним границама које су Грци пристајали дати им. Радило се о њиховим: националним интересима, који су за њих имали животну важност. Религиозна страна била је тако рећи само случајна. Историјске прилике нису им давале да на други начин служе националној ствари, осим покривајући је верском заставом. Да је сам екуменски патријархат био кадар да се уздигне изнад националних бораба и да оствари идеју о правој заједници без националистичкод духа, онда би се можда дала наћи каква солуција. Она се састојала, чини нам се, не у раздвајању епископија код којега су се борили између себе грчки и бугарски елеменат, него у унутрашњој реорганизацији самога патријархата на основици поштовања за сваки национални елеменат који му даје поуздане и правичне гарантије за своје слободно развијање. Али је цариградска