Delo

422 Д Е Л О наћи под земљом, у катакомбама, где се скривамо (јер ћемо ми бити наново гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они, што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га“. И тада ћемо већ ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко их нахрани, а нахранићемо их само ми, у име Твоје, и слагаћемо им да је у Твоје име. О, никада, никада они себе без нас неће нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни, него ће се свршити тим, што ће они донети своју слободу код наших ногу, па ће нам казати: „нахраните нас, па макар нас и заробили!" Разумеће, напослетку, и сами, да се не да ни замислити да слободе и хлеба буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том, да не могу бити никад ни слободни, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунтовни. Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам опет, може ли се небески хлеб, у очима слабог, вечно порочног и вечно неблагородног људског племена, упоредити са земаљским хлебом? И ако за Тобом у име хлеба небеског пођу хиљаде и десетине хиљада, онда шта ће бити с милионима и са десетинама хиљада милиона бића, која неће бити кадра презрети и одбацити земаљски хлеб за љубав небеског? Или су ваљда Теби миле само оне десетине хиљада великих и силних, а остали, као песак морски, многобројни милиони, слабих, али љубећих Те, треба само да послуже као материјал за оне велике и јаке? Не, нама су мили и слаби. Они су порочни и бунтовници, али на крају крајева ће баш они и постати послушни. Они ће се чудити нама и сматраће нас за богове зато што смо им се ми ставили на чело и пристали да ми издржимо слободу, од које су се они уплашили, и да над њима господаримо, — тако ће им напослетку бити страшно да буду слободни! Но ми ћемо им рећи да смо послушни Теби и да господаримо у Твоје име. Ми ћемо их обманути опет, јер Тебе ми већ нећемо пустити к себи. У тој ће се обмани и састојати наша патња, јер ћемо морати лагати. Ето, шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си Ти одбацио у име слободе, коју си ставио изнад свега. А међутим, у том питању се садржаваше велика тајна овога света. Да си пристао и примио „хлебове“, Ти би тиме одговорио и учинио задоста свеопштој и вековечитој душевној муки човечанској, како сваког појединог бића, тако и целога човечанства скупа — муки услед неизве-