Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 63

вића. У неколико махова он покуша да ствар „изведе на чистину“, али би увек био прекидан улагивањем Радмилиним. Она је имала стотину начина да га наведе на добро расположење, па чак и на осмех, да га завара материнским миловањем када би се он (а и тих је часова било у почетку) сетио своје несреће и покривши лице рукама остајао по читаве минуте непокретан. Не што би плакао... Он није никад заплакао, нарочито не-пред женом. Он се просто, по оригиналном изразу своје матере, „јео“. Да стекне потребну јачину, Радмила беше измислила једну наду: да ће одузетост полако пролазити и да Карамарковићу једнога дана (она није одређивала време: данас — сутра, за годину две, једног извесног дана!) штаке неће бити више потребне. А тада би се продужио и живот онде где беше прекинут. И још даље гураше Радмила тај сан, у једну магловиту будућност, једну будућност када ће она поново моћи имати једног малишана (име би му дала Живорад, да би живео). Све је то било до најситнијих детаља замишљено, иако Радмила никоме не рече ни речи о свему томе, иако ни она сама не одреди ни за себе саму цео тај будући рај, прво живота у двоје, затим са бебом између њих. Једва ако је све то постојало у њеној подсвести у облику врло прозрачних слика, нешто налик на остатак једног сна, који још лебди пред нашим духом иако смо већ пробуђени и гледамо пред собом отворен прозор и сунце које улази кроза њ. Ипак, тај сан у њој узимаше све више и више места и једног дана, у разговору, њој се чак откиде почетак једне реченице:

— Када једнога дана будеш оздравио...

Код њега та несмотреност изазва само лако мрштење обрва и место одговора рече:

— Додај ми ту кутију шибица.

Она, док још изговараше оно: кад будеш једном оздравио — осети у истом часу, још пре него што он стиже и да одговори, нешто лажно у звуку свога гласа. Али ипак, сва се трагедија не отво-