Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 69

ретом једног младог тела, тај исти кревет може бити празан, напуштен, бео у свом хладном постељном рубљу... Карамарковић би, све више гоњен страхом, подизао један прамен косе са Радмилиног чела и приближавао се сасвим близу тог малог лица; и дуго га мотрио. И са сваким часом што је проводио тако изнад ње он би све јасније осећао како се тај живот ипак све више одваја од његовог, како се све више и више то тело удаљава испод његовог домашаја; све је више мистерије осећао да лебди око заспале Радмиле у колико ју је дуже гледао. Али чиме задржати то одвајање, то удаљавање»г Чиме и како задржати тај живот чији конац почиње да се извлачи из његових рукуг

Дешавало се да се Радмила, осетивши у сну да је неко непомично гледа, полако будила. Прво би отворила једва приметно трепавице и онда, Карамарковић је могао пратити читав процес буђења, скоро исти као и на јутарњем обзорју, који се обично завршавао њеним осмехом када би изнад себе упознала лице свога мужа. Али се много чешће дешавало да Карамарковић, растрзан својим сумњама, не издржи да се Радмила сама пробуди, већ би, сасвим изван себе, нагло почео да је вуче за руку, или да је зове по имену или, што се ређе дешавало, да је обасипа пољупцима, ради чега би она скакала нагло пробуђена, и задуго остајала буновна, уплашена и сметена, док би се он, видевши да се она исправља у кревету, повлачио на своје место и онда крадом, као кривац, посматрао њене сањиве покрете.

ХШ

У колико време више одмицаше у толико Карамарковић мање рачунаше са тиме да и Радмила такође постоји; све мање га је занимало шта и како Радмила мисли и осећа; цело питање он пренесе полако на себе: постепено од „шта ћемо радити“ он беше доспео до „шта ћу радити“. Ја мислим да те промене ни он сам не беше свестан у том