Dva carstva : roman

70 БРАНИМИР ЋОСИЋ

часу, и да до тога открића дође много касније, у једно доба када све већ беше достигло врхунац. У ствари, све до те прве свађе, он схваташе цео свој (па и њезин) положај некако платонски, ако се тако може назвати његово кидање и тражење излаза. Чак и оне мале предострожности и мала лукавства, којима се трудио да „осветли“ Радмилин дух, није било ништа друго до немоћно ломљење између две одлуке. Међутим, он није имао да бира; могао је само да чека решење које би пало са неба, нешто што би било изван домашаја његових људских могућности, као што и несрећа, која га беше задесила, не долажаше од његовог хоћу или нећу.

Он отвори очи. Крај постеље је још увек седела Радмила, али њена глава беше наклоњена на руб кревета.

Она спава, она може, после свега што се догодило, да спава! — помисли Карамарковић и одмах раздражено викну:

— Радмила, Радмила!

Она скочи и дуго, онако сањива, не могаше да се нађе.

И та ме је жена, — помисли даље Карамарковић, — некада волела, а данас не може да издржи пола часа крај моје постеље!

Он је заборављао да то није било „пола часа“. јер је часовник показивао четири изјутра. Он је заборављао најзад, да та бдења трају већ неколико година.

— Треба ли ти штогодг — упита Радмила коју беше почела трести дрхтавица.

= Ништа... могла би само да легнеш када ти се толико спава. — И онда за себе, он додаде: она је здрава, њој се спава, она не осећа ништа. И то после свега што се догодило!

Али Радмила више не заспа. Она се покорно попе на свој кревет, онако обучена, и тако остаде. ослоњена на једну руку, све док Карамрковић поново не заспа тешким и немирним сном.