Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

58 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

подјармили или задобили међу њима опасан утицај. Ако Срби буду принуђени да бирају између пропасти и заштите француске, није тешко погодити шта ће изабрати. Чак и ако план турске владе против Срба буде крунисан најпотпунијим успехом, какву би корист из тога она извукла, ако не губитак-евојих -вејника и пропаст једног храброг и верног народа. Зар не би било много корисније“ за— султана да великодушно опрости српском народу све погрешке, које може имати, остављајући му могућност да развије своје способности и да тако своју војску сачува нетакнуту и да, у исто време, добије „најјачи бедем на својој граници која је, очигледно, највише изложена.“

__Он му је наредио да те мисли ИЗЛОЖИ турској влади, да јој преда молбу коју су Срби цару упутили и да јој изјави да цар сматра за дужност да свом сазвезнику, султану Селиму саветује да раније држање Срба преда забораву и да не мисли ни нашто друго, него на корист коју од српске храбрости може извући у будућности; да прекине војне припреме против њих, да прими молбу, коју су му Срби хтели послати и којом траже дозволу да могу управљати сами собом, с обвезом да уредно плакају данак, да му даду чак своје војнике, у случају рата и да с највећом тачношћу врше све друге дужности поданика Турске Царевине.1)

Италиниски је, 18 марта, предао Реис-Ефендији српску молбу, од 24 јануара 1806, коју му је би ставио влашки кнез Ипсиланти. Затим му је, 31 истог месец поднео једну дугачку ноту, с преписом горње депеше кнеза Чарториског и молбу српских старешина цару Александру, од 12 децембра 1805 године. Том нотом скренуо је пажњу турском министру на то „да је Србе покренула да се обрате руском цару не само опасност која им прети, него и воља да се покоре своме законитом владаоцу, али да је према ранијем извесно да ће они пре отићи у крајност, него пристати на повратак старе управе. 2)

У тренутку кад је Италински предао ту ноту, аустриски посланик добио је био, такође, наредбу да ради у сагласности с руским послаником.

Обећања, која је барон Валенбург био дао српским депутатима у Бечу, у главном су била испуњена. Отуда су наскоро затим били предузети озбиљни кораци у корист устаника. Царев _ брат, надвојвода Карло писао је марта, командантима турских трупа у суседству Београдског Пашалука и позвао их је да обуставе нападе на Србе, док не буду добили нове наредбе од своје владе. Осем тога, сам аустриски цар упутио је, 12 марта, једно лично писмо султану. У том писму дао му је обавештења о ужасима која узурпатори законите власти у Београду врше над српском рајом, о очајању које је Србе натерало да се лате

1у Кнез Чарториски Италинском, 15 фебруара 1806. (Голубица. У 145—5).

2) Препис ноте рускога посланика, од 31 марта 1806. (А МИ Д. Турска, Пол. преписка, св. 211, л. 186).