Glas šumadije, 21. 03. 1931., S. 1

"ПОШТАРИНА ПЛАЋЕНА У ГОТОВУ

Излази недељно

Чековни рачун бр. 55.140,

Код. Е

Огласи се примају по тарифи.

0. А. Нраљ у Јуни (би

Последњи земљотрес, који је | обухватио околину Струмице и | Ђевђелије, био је катастрофалан. Куће су порушене, а у рушевинама многи су смрт нашли. Зла коб је и овога пута задесила тај вредни народ који је на стражи нашега југа. Као последица наступила је незапамћена беда. Народ је моментално био деморалисан.

Али, Њ. В. Краљ Александар, који је одмах по примљеном извештају пожурио у пострадале | крајеве, сав бол тога народа је ублажио. Тегово присуство по- |

дигло је морал страдалника. На- |

род је одмах заборавио на пре- | живеле тешке моменте, јер су!

у своме Краљу видели и свога |

спасиоца.

Краљ је и овога пута доказао |

| ! | 1 | | | | Н | |

ГЛАС

Василије Пејхељ, Миле

колика је Његова љубав према народу. И овога пута Он је хтео да подели бол Свога народа, као што је подносио све муке са Својим народом кроз кршна албанска брда. Љубав Његова је велика према народу, а вера народа је велика у Њега.

Краљевска Влада г. Петра

Живковића је такође дала доказа колика је њена брига за народ. Одмах је одређена потребна сума за помоћ пострадалима и Влада је примила на себе да понова подигне порушене крајеве без прилога ма са које стране.

У гесту Њ. В. Краља и Краљевске Владе види се колико је стабилније стање створено 6. јануара 1929. год. од стања пре 6. јануара.

Нека вам је богом просшо

Посвећено бугарском , листу „Брашство“. |

Наш највећи престонички лист „По- ; литика“ донео је на уводном месту ; — у броју од 20-1-981. год. — чла- ; нак: „Кад се пише искрено и поште- ; но“. То је у ствари један преведени | чланак из бугарског листа „Брат- | ство“, који излази у окружној варо- | ши Севлпеву. У њему се говорио ; односима између наше државе и; Бугарске, предвиђа се у свету једно ; ново крвопролиће, које ће изазвати ; реваншистичка политичка ултрана- ; ционалистичких елемената у побеђе- : ним државама, и опомињу сва одго- | ворна лица и организације: да не: гурају више бугарски народ у безумље. Чланак је ванредно лепо и за | аста искрено, поштено и братски | написав. Пајинтересантније је у њему , ово признање : |

„...„Срби су наша браћа. Ми по сва- | ку цену тражимо да се испуни про- | валија која је зинула између два | рода, а коју су провали потребна стара поколења. А зато ] а воља за миром и правилно и:

и. Потребно је: ка- | гледање на ствар ње јање, смиреност и истинита ње .: искупљење наших Ра аде 5 пе хова. Нужно је да се погледа и ои право у очи, а ево шта истина пене

Бугари, бугарски народ са свој

вођама на челу, много су грешни пред ; својом браћом Србима. Мали и го“ леми началници, потчињени и команданти — ти су извршили тамо за време рата страшна непочинства од којих се човеку диже коса на глави. Бугарска је играла улогу Каива напавши потајно брата свог, да би му нанела из заседе смртоносни ударац.

Бугари, зашто не идете да тражите опроштај од брата свог са којим

о нечовечног Зар не

поступисте так жас при ашим срцима У осећате у В која сте извр-

успомени на насиља

капи шили, зар немате у души ви кајања за прошлошћу"

; ћ | Н | | У: ара | |

Другог излаза нема: или кајање или исплата пуна, неумољива до последње капи. Божија је правда неумољива и ништа нас друго неће спасти, ни „родољубиве“ организације, нити некакво будуће васкрснуће „бугарске националне моћи“.

__ Бугари, много треба да дате да би исплатили свој грех и своје преступљење према вашем рођеном брату. Зато, ваистину, јер је големо ваше преступљење. Голем је ваш грех. Да не помислите и други пут да мет нете руку своју на нож свој.

Кад човек чита ове редове, сам се у чуду пита: да ли је заиста могуће да у Бугарској има људи који

овако мисле, и који имају смелости.

: « да пропагирају овако „јеретичке мисли. Јер за нас, навикнуте на „братску бугарску љубав“ изражену кроз политику Ф. Кобурга и деде — Родославова, и још више кроз акцију Тодора Александрова, Протогерова и Ва»че Михаилова, за нас је збиља овако писање „национална јерес“, ако се на наше односе гледа кроз призму бугарског шовинистичко-реваншистичког гледишта. Ми се дивимо јунаштву листа „Братство , кад данас — под парабелумским национализмом Ванче Михаилова и свих гавних и тајних организација, које

Срба — има смелоакву лекцију звавицима бугарског наовако искрено прие, Заиста... оно што

трема је учинила званична БУНАРА с Србији у проштом еритарији попалонупираној на ои чалници“, чинили | „мали и велики на НЕ повлашћени разбојници једне ЗЕН словенске политике — то Пре. “4 вља варварсшво, какво историја КА памти. Још те гране нису залече! 6 још мајке и сестре носе црне ше за невиним жртвама, још иду у" жена лица у прошњу, с таблицама

и освету против

сти да упути 08 ЧНИМ претставни

рода и да учини знање и покајањ

ака-

аи аи тип пи пп в а пита ииннн он

бризгавају масама народним мржњу

мије |

Уређивачки

РРРРРЕТУТ И

ПН

пати пп таи пп ит пи пп пе пита пина

ЗА ЗА а ме ит АЕ У

Ољо :

Драгољуб Миловановић, Жика Цветковић, 8 Николић, Радосав Марковић

на грудима, на којима пише: жршва бугарског зверства; још има живих страдалника, који су само чудним случајем преостали да причају о страхотама братшских непочинстава. Па

ипак, код нас се није нашао ни један |!

књижевник, ранга једнога Ивана Вазова, који би дражио најниже инстикте човека и проповедао мржњу, крволочност и затру неког народа у

опште, а најмање словенског. Поред“

свих жртава, које су Србија и срп-

ски народ принели Богу Рата за Ује- |

дињење Јужних Словена, и поред свих болова, које им је Бугарска даровале у борби против овог уједињења у српском народу није остала ни трунка мржње и жеље за осветом према Бугарима. Само дубока носталгија мори душу сваког Србина, што у општој борби за југословенско ослобођење и уједињење нису били у колу Словена и — Бугари. А да суг Сад би од Јадрана до Црнога мора тријумфовала општа словенска љубав и снага. И нацио-

вална индивидуалност и самољубље | ни мало не би од тога трпели, ако |! још нисмо дозрели: да се сви духовно | оденемо једном широм концепцијом |

— југословенским национализмом.

Глас „Братства“, глас покајања и | опомене — то је глас поштене саве- | сти и прегнућа, да се у последњем ; часу пође новом стазом. Али, мало | наде има за то. Не видимо ви једно ; истакнуто име у Бугарској, које би | имало куражи и снаге да бугарски :

КРАГУЈЕВАЦ, 21. МАРТ 1931.

ливаде вена ем вианннинвиис раси сесасстивиши

Број 1 динар

Претплата годишње 50 дин.

Број 15

Рукописи се не враћају.

народ поведе том новом стазом. [0сле трагичне смрти Стамболијског, који је једини моћно кренуо бугарски брод да уђе у југословенску луку - мрачне силе фатално господаре судбином бугарског народа. Ми не чујемо и не осећамо да се тим силама ма ко опире; ми искрено стрепимо, да данашњи физички господари Бугарске, уз асистенцију Ванче Михаилова, не загосподаре потпуно и душом правих Бугара; ми се бојимо — у осталом као и „Братство“ — да Каинов нож не вреба и сад леђа Авељева! А курс данашње политике, званичне Бугарске, само у том правцу — и то грозничаво — дела. Нема људи који моћно и смело проповедају идеју зближења, савеза и братства. Ту храну данашња Бугарска не даје народу, док с наше стране увек пружена рука чека. И глас „Братства“ изгледа нам само глас очајника у пустињи. Па, ето, ми смо тај глас чули; он је допро до нас, до срца Србије; он се шири по Шумадији. И ми вам одговарамо: |

Пођише само шом новом ставом, па нека су вам богом проста сва досадања непочинства! У нашој души нема мржње за Бугаре, наша рука никад неће забости брату нож у леђа. Ми вас још увек с болном надом чекамо: да заједнички кренемо напред, за добро Балкана и Јужних Словена.

Јов. Јов. Јовановић.

Наше музичке прилике

Да напишем нешто о музичким приликама у Крагујевцу: тежак задатак! Лако је писати кад се има не само доста грађе (материјала) него када је и та грађа таква, да помоћу ње можемо да изнесемо нешто чиме бисмо се поносили, на чему би нам други завидели.

На жалост наше музичке прилике нису сјајне. Мислио сам био да чак и одустанем од писања овога чланка. Када немамо чиме да се поносимо, оно бар ћутке да пређемо преко оваквог свог немара и нерада. Можда бих остао при овој својој помисли, да нисам данас примио најбољи немачки часопис Оле Мизк за март месец о. г., часопис најмузикалнијег народа на свету. У њему на страни 351—352 нашао сам ове речи: „упоредимо спорту посвећени део наше данашње меродавне штампе са спорту посвећеним делом пре 15 до 20 година. Пре 15 до 20 година били су само кратки стварни извештаји, док су данас често извештаји о спорту главни саставни део штампе. Са гледишта издавача новина то је појмљиво. Новине, да би имале читалаца,

управо купаца, морају укусу чита- | лаца да се прилагоде и не смеју да ; прећуте неку футбалску утакмицу | којој је присуствовало 60.000 (шезде- ;

сет хиљада) гледалаца.

У осталом |!

нико не пориче да су игре и спорт, |

као и свако бављење

на чистом и ;

свежем ваздуху, корисне по народно ;

здравље.

Али спорт никада не сме ;

да узме толико маха у животу деце ; и одраслих да им за њихов духовни ; живот не преостане ни часа. Док : лопта од коже доводи силне хиљаде |

у праву екстазу, дотле

неки прво- !

класни квартет, солиста светскога гласа, не може да прикупи ни три стотине слушалаца (у Берлину!)

Концерти су пре рата имали своју сталну публику, коју су млађе генерације попуњавале и допуњавале. И домаћа је музика цветала, Сада тога нараштаја нема. Дилентаната има све мање и мање, за рад на томе пољу нема се ни пара ни времена. Па иу самој школи с музиком се, и ако им само Министарство просвете неговање музике препоручује, маћијски поступа.

Ауторитет самога наставника музике у школи толико је ништаван, да га, изузимајући веома мали број ученика, и ученици и колеге потцењују...“ Тако је наравно и код нас. Пре неколико година читао сам у једном нашем дневном листу какве муке има наше Универзитетско пев. друштво „Обилић“ да од толико хиљада студената на нашем универзитету прикупи довољан број певача и певачица да би нашу народну и уметничку песму могло певати не само по свима већим градовима наше проширене отаџбине него и по центрима других културних народа. Сасвим је природно да таквих појава има и код нас у Крагујевцу. Пре 4—5 год. управа нашег офиц. дома плакатима је објавила да ће у офиц. дому сваке среде бити концерат, а после концерта игранка, суботом пак само игранка. Наш тадашњи нови капелник спремио нам је био леп програм. Програм је био објављен и плакатима. И када је војна музика отсвирала само два комада, и када је на ред дошла једна чувена класична