Glas šumadije, 22. 07. 1933., S. 1

ПОШТАРИНА ПЛАЋЕНА У ГОТОВУ

КРАГУЈЕ УЛА 19

Број 1 динар

аковнн рачун ба: 55. 140.

Претплата годишње '50. дин, киј

го МЕ! _ од. 11 Број 159

Рукописи се не враћају.

УРЕЋ МЈЕРЕДАКЦИОЕ и одЂор

Огласи се примају по тарифи. 5"

+ Драгољуб Ј. Уилиповић · - Ђића |

| — Учитељ и народни песник. Рођен у Лужницама_ 24-1-1884 год. умро 26-1-1933 год. у Београду. — |

Црни сваши — Д. Ј. Филиповићу —

замукнуле гусле сшаросшавне

Гуслар јеца =— грозне сузе лије, Равијојла чарне очи крије Шуми шуга кроз планине стравне.

Мрки Срђа густе збира веђе И два брка сузама облива. Све делије под барјак позива Ко да неко царсшву руши међе,

Сву ноћ -брује струне на гуслама, Тугом гробља а јеком облака,

Док на пољу ветар гране слама И смешове урликом пролама.

Ноћ је ова — ко ноћ српска свака.

Ватра дими. На троношцу старом Седи гуслар погурених плећа,

На крилу му гусле јаворове.

Кош пређе они ноћи ове

Буди давно умрла столећа.

"Из ноздрва два му сучу плама.

Космаш ћурак од медведа сура На страшна је огрнуо плећа. Челна жила на змију ше сећа.

У очима замаглила бура.

„Два му брка к'о два шешка лука. Гракће гавран. на. капи од вука.

А коњ вштез, ко планина дрна, Тешком ногом камен сшанац слама.

Црна аша, на њој мртва срна. Режи под њом пули рисовина. Врх О ункашу шулумина вина.

крај зајецала осшарела мајка. ,

заплакале сшруне на гуслама. Опеш црна повезача крије, бледо чело сетне Шумадије. Опеш туга свако срце: слама.

Процвилела дешиња свирајка. зајечаше тужне двојенице,

студене воде Јасенице.

Рудника плаче гора шавна.

10 се мајка узбудила бурна:

А кад му се згршоше алаји,

Мрк а мрачан, само руком ману

И показа на коју ће сшрану

Кроз јек струна копшпе одлежу Оклопника, деспош Олшвера

- К. | | ·" Поглед баци, Бојна копља ко јелове горе,

· Страх и шуга...

Грање с јела и чује се пшска.

Док је сунца са неба азурна,

Блуди магла ниска. — „Дева = осшаће ши песма старославна.

Само јунак када тад се крха, пада

Ш Гуслар (ја (4 “ Срђа Злопоглеђа « | | Тужбалица 5 |

Фићо, сине, док одмараш кости,

— Док зеница крвава му сјаји.

„Тихо ступа чеша .бескућника“ Јецај стеже грло сваком шићу. „Пема песме, нема бојног клика“, Скрхан Срђа дочекује Фићу

" Гуди старац... АЛ кад песму поче

Заставице на њима вихоре А под њима. паунова пера.

О Косову и кад Милош паде:

О0 рашара, шшо у верском страху“ Свешу песму са поштом слушаху, = Страшна чета хајдучка постаде!

"За њим ступа чеша бескућника.. "Пемампесме, нема бојног клика;

Небо стшрепи... Дршћу. горе, планине. И. пуши...

Дивљам бежи за ледено сшење

И рони се у бездан камење. род

Земља сшење а мрк јунак ћуши;

К'о мрак гроба прети црна веђа.

=" У бој иде Срђа олопоглеђа...

шужна су ши села и ашари, невесели чесшиши рашари;

ши цео јеца у жалосши.

шта. сааворих Богу правосудну,

те ми даде тугу неизмерну!

Зашто Боже, побожну и верну, | да уцвелиш моју. душу, жудњу

Јов. јов. Јовановић

а

Јула 26 навршава се тачно пет месеци од смрти највећег скулптора великих јунака и фигура наше народне поезије... Сад, у почетку полугодишњице, њему, сину наше скромне али прослављене Шумадије, громовнику речи, заносном уметнику и популаризатору сјајне народне прошлости — Глас Шумадије пали ову скромну свећицу.

у: Лрвња 2 Па. АД З. ЗВВКЦ ка |

| | у

Да ли ми заиста преживљујемо једно брутално доба бездушне људске окорелости, је ли у истини ово времељудске незахвалности за коју се тврди да је незапамћена Можда и у томе олако претерујемо, можда смо сувише склони да једно тешко и особито загушљиво доба и у томе оцрнимо, можда ми нисмо у праву»

Још јуче, полажући у гроб народнога песника, ми смо били сведоци појаве која је бар донекле могла да демантује ову мучну и болну сумњу.

Врло суморнога дана, оно после подне и око мртвог тела песниковог, искупило се било једно мноштво света. Уверени смо, да половина тога света никада није ни видела песника. Подсећало је то на онај чувени испраћај Буре Јакшића, кад се суседи великог песника,

то у истини био један од ретких и необичних растанака. ћем, сви су мучно осећали да се нешто крупно наше за свагда од нас откинуло. И као у свима приликама националне несреће, бол је истински мучио као да се ни по чему не разликује од оног у сопственој жалости.

стојнији култ, то је обожавање предака.

што је и живео и умро у сличној беди, са чуђењем питаху: је ли могуће да је у њиховом суседству, у оној жалосној кућици, не-

примећено живела једна та- | нану,

ко знаменита личност.

· Крај тога гроба, пре нешто више од месец дана, безбројни опроштајни говори који су потицали из самог срца оних који су га истински љубили, низаху се редом и оно што се нарочито приметило јесте: да је

Као онда са Јакши-

Најлепши . култ, најдо-

| успомена,

Ренан је рекао: они су нас начинили оним што смо. Јуначка слава, прошлост, велики људи то је друштвена основа на којој се држи национална мисао. По Ренација је духовни принцип, а њега сачињавају

две ствари. Једна је про-

шлост, а друга садашњост. Једна је заједница богатих друга садашњи пристанак, жеља за заједнички живот, воља да се сачува вредност наслеђа неподељено примљеног. 3Заједничка слава у прошлости, заједничка воља у са-

Ддашњости, вслика дела за-

једно извршена, жеља да се још чине, то су битни услови за постанак и опстанак нације. Баш онако као што гласи почетак шпартанске химне: (Оно смо што сте и ви били, бићемо оно што сте. Јер, нација, то је

једна велика солидарност, коју сачињава осећај жр-

У

а Ар ДАЛЕ ~

Још се Гуслар ни стишао није, .

А глас крвав кроз дубраве ступа, Тужна мајка бојне Шумадије Крвавим се сузама окупа:

Опет једно саломљено крило...

— Фићо, сине, све ти просто било!

(Телеграм Кола српских сестара из Крагујевца, на дан смрти песника „Косовских божура“).

| | 8

3 ;

| | 0О000000000000000

Периша Г. Богдановић |

тава које су принесене и за које још постоји готовост да-се приносе и још

нешто: она је у томе да

људи имају многе ствари заједничке а, исто тако, да бу многе ствари заборавили.

Велике. успомене из прошлости јесу део нашега морала, и ако је тачно то да се вредност човекова мери по томе чему се он диви, онда је важност дела Драгољуба Филиповића на мах оцењена. Јер, да ли нам је ико, у наше време, лепше и раскошније од њега извајао и насликао вредност наслеђа неподељено примљеног, ко нам је боље и снажније од њега знао да опева заједничку славу прошлости или сјајно богатство успоменаг. Јер, ко је више од њега успео да подигне и да пробуди нашу националну гордост, или

|више учинио да нас овом |прошлошћу занесе, понесе

РГ Гћ ".

и потресе»

И баш са овога места, и захвални поводу који-нам се пружио, ми се осећамо побуђени да иступимо данас са једним тврђењем које се може учинити и смело: можда ниједан губитак, што смо га од рата претрпели до данас, не би у тој мери имао да представља значај|нију опомену, можда ни

једна смрт од рата до данас није заслуживала да донесе једну крупнију последицу.

Свакако са извесним чу-

ђењем ви ће те очекивати објашњење овога тврђења. Ево тога објашњења.

Као и други, преживео

је Филиповћ једну од најбурнијих епоха што их је човечанство забележило. —

Заједно са нама, преживео | је он и прву деценију иза |

рата која ће остати запамћена по несравњеном свеопштем духовном лутању

и хаосу, Ја ом метежу и