Glasnik Skopskog naučnog društva

64 | Гласник Скопског Научног Друшшва 78

Јурај Зрињски повељом од 1618. год. обавезао неке насељенике из Славоније у Раковачком крају (у Хрватској): „ако ли бисмо — вели се тамо — својим врименом у војску втегнути појти, да је дужан сваки од своје хижсе оборужан појши 06 својем сшрошку месец дан; ако ли бисмо морали у војски од месец дана дале штентати, буду имали од нас своју храну или потрошак.“'

Као многе друге установе, свакако ни установа војевања о свом трошку и својој храни није у српско-хрват. крајевима поникла тек у 16. веку, кад се први пут јасно спомиње, већ мора потицати из ранијег доба. Уз то, треба узети у обзир, да се заманична војска спомиње у повељи краља Босне, која је не само блиска крајевима, где је, по наведеним подацима, постојала дужност војевања о својој храни, већ и из које су баш они ускоци и насељеници, за које је таква дужност била прописана и којима она, извесно, није била непозната. Најзад, не смеју се губити из вида ни познате чињенице из новијег времена. Црногорци, нпр., „увијек су војевали са својом пушком и о својој брашценици.““ Тако исто и у ратовима за ослобођење Србије под Кара-Ђорђем и кнезом Милошем „војска се је хранила од кућа.“ Утврђујући то, сам Ст. Новаковић налази као „врло могућно, да је тако рађено и у старо време у кратким или блиским експедицијама.““ У ствари, међутим, смело би се рећи, да се у оно, старо доба једва и могло друкчије војевати са војском састављеном од људи из реда пронијара и баштиника, а особито од оних из простога народа. Само најамничка војска могла се је кретати у ратни поход о државном односно о владаочевом трошку. Па и онда сву тежину око издржавања војске сносила су села а можда и жупе, кроз које би таква војска пролазила. О томе сведочи члан 136 Душановог Законика. „Војска која греде по земљи цареве — вели се тамо, — где падне у ком-зи селу, друга која по њој греде, да не паднеу том-зи селу.“ А и пословица: „Тешко селу куда војска прође!“ — мора да је, по постанку, једна од најстаријих народних изрека.“

: На о. м., 181. — Слично томе и на стр. 382, 391 и 393.

2 Нић. Дучић, Књижевни радови |, 112 (по нгводу Ст. Новаковића, Стара срп. војска 41).

з Ст. Новаковић, Стара срп. војска, 128.

# Ма да овом напису није задатак да објашњава средњевековне војничке односе, ипак ће се допринети јасноћи предмета, о коме је реч, ако се укаже на једну важну разлику, која је постојала између војника о свом трошку и оних о трошку државном односно владаочевом. "То се види из једне повеље кнеза и бана хрватског Н. Зрињског и кнеза Ст. Франкопана од 1544 год. издатој насељеним Власима у околини садашњег Карловца (у Хрватској). По тој повељи Власи су били дужни да служе „кад и камо коли буде заповед имели“ од именованих кнежева а нарочито „да имају на чешу или на пут прити“. При том предвиђене су ове две могућности: „ако би када отели поити, да јим ми (кнежеви) имамо брашно даши и ча коли на путу добиду, сужан, кони, мархе мале и велике, да имају вам од всеа добишка (тј. плена) половишу даши; и туликоје, ако би када пошли на пут об својим брашни, да нам имају од всега добитка мала и велика шреши дел даши“... (Нгуаћај! шђам, зађбгао К. Горазб, зу. 1 1894, стр. 382). Војска, дакле, која би ишла у ратни поход о свом трошку, имала је, као накнаду за то, права на већи удео у плену (-//) него војска, која би војевала о трошку владаочевом ("/)). Пре тога, пак, 1538 год. краљ Фердинанд је био дао неким ускоцима у Жумберку право, да при војевању о њиховом трошку, сав плен, што га добију од Турака, буде њихов, сем градова, тврђава, заповедника

~ и одличнијих особа, које краљ придржава себи. Само плаћени војници морали су уступати војничким властима шрећи део плена. (Др. Ј. Мале на о. м., стр. 114). — Споредно је питање, да ди је тај удео био и у другим случајевима онакав, какав се предвиђа у наведеним повељама главно је, да је у том погледу постојала та разлика, и то сразмерно врло знатна разлика. То опет не искључује могућност, да се у извесним случајевима није одступало од тога правила. Такав један случај, нпр., истиче се у једној народ. песми о походу против Ц. Горе 1796 год. Да би се, наиме, Кара-Махмуд „везир од Скадра бијела“ осветио Ц. Гори, покупио је велику војску са разних страна, па између осталих и Тоске, којима је ово „мито“ обећао:

(Сваки данак када био бојак, Сувише је храна и дарови, По талијер свакојему другу; А што стеку, али што украду, А кад није, плаћа половину; Да никоме дијела не даду.

; : 5 'Пћвани церногорска и херцеговачка, сабрана Ч. Чојковићем—С. Милутиновићем, 1837, стр. 319). Ако можда све те појединости нису дословце тачне, извесно је да их народни певач није све ни измислио, 5