Godišnjica Nikole Čupića

284

Ми погледасмо један у другога. Док један између нас оде разгледати дивну околину а тихо кроза зубе певукаше: Без муке се сабла не сакова, Без муке се песма'не испоја, Без муке се држава не створи !

Не треба народ да добије државу без муке, да је добије каквим уговором, као какав дар.

Народ тај не зна кад је државу добио ; не зна колико га је стала; па не уме ни да је води, нити да је ревњиво чува !.

(, своја држава, своја отаџбина, зато је тако драга, зато је тако скупа, зато је тако света, што се редовно купује немереном крвљу, небројном тековином, и непрегледним низом мука и напора.

И живо и мртво, и село и гробље, ваља да осете тешке болове у којима се отаџбина рађа !

Не желите никоме своме да отаџбину стече лако.

Што се лако стече, лако се може и да растече !

На Патарици није само међа трима државама, него и разделак трима водама.

Кад киша падне на Патарицу, онда оно воде што потече на запад, иде у Мораву; оно што се обори на југ, едива се у Пчињу па у Вардар; а оно што јурне на север и исток, стаче се у Струму.

Ово је још већи разлаз вода него онај изнад Власине.

Да се малко уставимо на овом раздеоку вода.

Овде нам пада у очи велика ширина моравине водопађе.

Колико се сећам, ни једна река на Балканском Полуострву нема толике ширине ни дужине.