Godišnjica Nikole Čupića

293

Народи који су тако дуго трпели турску силу, нарочито Срби и Бугари, беху јако забринути: шта ће ком донети тај мирр Сваки, према својим жртвама, склапаше наде своје. Срби се надаху да задрже бар оно што су купили крвљу, и што војска њихова већ имаше у својој власти. Они ни мало не скриваху свога незадовољства против Санстефанског уговора који и саму Врању беше од њих отргао !

Природно је, дакле, да се у сваком друштву где бивах ја, заповедене разговор о тим питањима. У Петрограду има једна врло поштована, врло утицајна, Велика Госпођа, свагдашња пријатељица балканских народа, која се, тада као и свагда, јако интересо ваше за судбину »Балканских Славанђ«. Али она не могаше разумети, и готово се срђаше, што се Срби и Бугари, који су међу собом браћа, свађају око ситвица, што се гложе »изза мћлочен,“ како говораше она.

Говорило јој се и доказивало да то нису „мћлочи“, нису ситнице за те мале народе; али она, при свем том, не могаше увидети довољног разлога томе спору,

Најпосле ће једном рећи:

— Какљ хотите; во ета ваша Врана, по моему настолтцее Врањље ! | — Е, руско Вранљб, ма да се пише као и наше Врање, није ни мало депушкаста, реч! Од тога часа,

ја се почех приклањати к онима који говоре ни пишу Врања а не Врање.

ј

И тако за све друго издевање имена местима протестујем по протестоваћу, а за ову варош трпим име Врања, да не би никад од ње изишло Вранље !

А сад, овако са седла, бедлежим неколико места

којима смо ми самовољно изденули или преденули имена.