Godišnjica Nikole Čupića

6.

џа му о>лавити да се саме разри,.:у Лотстађе се свагаа гажули кажо треба. истина с хусом. али без муље нула ње Сњва. Истина је и то. да свјетина често наваАле Ка коховну управу да нешто чини, и да је такоме извалмкану често тешко озољети!“.

У ономе „чувати развијање стеари да не зађу ма рђав тут, па их оставити да се само развијају. јсдан је део програма м рада Даничићева у његовом утицању ва нашу књижевност. Јер он се не само стајао да наше књи– жевне прилике уне зађу на рђав пут.“ него и да он сам тај добар пут иокаже, и да на њ упути, п тек тада Си „оставио наше књижевне послове да се самн развијају < И он је око радко целим својим животом, алн се највише осећала, и највише је деловала та његова радња међу 1827 и 1К65 псглавито и за то, што је у то време она доиста и најпотребнија била.

П.

Баш у ово време, у коме ми Ђ. Даничиђу као борцу толико маха дајемо на пољима тихога посреднога рада и утицаја, пала је и једна одсудна, последицама знаменита борба, која се по свему мора нанизати као последња карика на борбе међу Вуком Ст. Караџићем и Светићем (заједно с осталим Вуковим противницима) у које се самим почетком своје радње, »рРатом за српски језик и правопис,“ и Ђ. Даничић још 1847 године уме-

-— - – = ~ =

1) Сад већ не могу да се сетим, о чему је била преписка. По свему се види дл је реч о некој административној ствари. Али како Даничић онде говори за највишу управу, онако је сам увек радио сваком датом приликом, кад би год било на реду да он нешто упути овамо или онамо.